ЗЛОГЛАСНО СЛОВО „З“

У уобичајеном термину, тог врелог летњег поподнева, 2. Јуна 1941. у 17ч, емитовала се радио емисије ББС, вести из Лондона на српском језику. Али, већ познати глас лондонског водитеља, декламовао је неуобичајену вест: „Шеф тројки у Југославији наредио је да се народни издајници ставе под слово „З““. Наглашавајући речи „народни издајници“ спикер је прочитао списак од двадесет два имена ближих и даљих сарадника генерала Недића као и истакнуте личности које су га јавно подржале и поздравиле као спасиоца српског. Тог дана је започео са радом лондонски преки суд Југословенске Краљевске владе у егзилу (ЈКВЕ), на челу са краљевским министрима и председником Краљевске владе Слободаном Јовановићем, професором Међународног права, и то без истраге, без суда и одбране, без провере истинитости оптужби и „без осећаја људског“, како је рекао генерал Недић, „ако већ немају национални“, прокламовали су без икаквог доказа, невине људе, осведочене српске родољубе, србе „народним издајницима“, осуђујући их на смрт.

Наравно, не треба бити велики мудрац да би знао шта значи слово „З“. Извесно је да се ради о заклању. Интересантно је то, да списак осуђених на смрт клањем није садржао ни једног усташког џелата, ни једног од црвених крволока. Нема ни једног дезертера и издајника између хрватских официра који су при појави непријатеља у масама њему прилазили и пуцали на своје потчињене и старешине. Нису осудили ни капетана Владимира Крена који је пребегао Немцима и предао им планове југословенских аеродрома, на основу којих су онеспособљене за отпор све војне ваздухопловне базе краљевине Југославије, због чега ће га поглавник прогласити заповједником зракопловства НДХ. Српска однарођења господа служећи свог енглеског наредбодавца на ове црне списакове стављали су искључиво осведочене српске родољубе, српске домаћине, јунаке са свих наших бојишта само зато што помажу или подржавају генерала Милана Недића и његову мисију спасавања српских глава и обнове српске самосвести под окупацијом. Оне који ни једног тренутка нису престали да буду одани и верни Краљу и Отаџбини, што није био случај са Краљевским министрима и председником ЈКВЕ, који су, чим се променила ситуација и почео да дува црвени ветар који је носио комунистиучку лађу ка узимању власти у окрвављеној Југославији, подржали нови режим, без обзира што је он наметнут силом, без обзира што је Краљу, у чије име су они владали, коме су се ко зна колико пута заклели на верност и као војници и као министри, и као председници ЈКВЕ, насилно био отет Престо? Све то није било издаја него „служба народу“ и демократији. Довољно је овде, као пример напоменути да је шеф пучиста од 27. марта, Председник пучистичке Краљевске владе, који је Југославију бацио у рат и Председник прве ЈКВЕ, злогласни генерал Душан Симовић још средином 1944. године приступио тзв. Народноослободилачкој војсци где је помогао прљавој комунистичкој пропаганди пред југословенском јавношћу у компромитовању лика и дела Краља. За њим иде цела поворка пучиста и „бегунаца са бојног поља“, како их је генерал Недић називао, и прелетача са Краљевског двора, из Краљевске војске и Краљевске владе у комунистички табор, а који су попут Симовића, помогли комунистима да по њиховом црвеном  моделу облате Краљевство, краљеву војску, и цео политички апарат из предратних влада, премештен у емиграцију. То су ти људи којима је млади Краљ указивао највеће поверење, председници, министри, ађутанти. Они су ти који су организовали лондонска осуђивања на смрт најпожртвованијих родољуба српских, хероја и мученика. Из овога се већ може видети ко су били „народни издајници“ а ко прави родољуби који су један за другим полагали своје животе у одбрани Краља и Отаџбине, помажући генералу Недићу као истинском „чувару престола“ у поробљеном отачаству.

Постоје тумачења и објашњења да је слово „З“ значило не „заклати“ већ „застрашити“ и да то није била никаква  изрекнута смртна казна, већ да је то била само једна педагошка мера која је требала да заблуделе и заведене „издајнике“ врати на прави пут.

Из Акта председника ЈКВЕ, професора Слободана Јовановића јасно се и недвосмислено види да се не ради ни о каквој „педагошкој мери“, ни о каквом „застрашивању“ – или да слово „З“ значи „зумбул“, како су то комунисти терали шегу после рата, већ да су сви стављени под слово „З“ већ тим осуђени на смрт, без истраге, без суда, без доказа, без одбране, а што је најгоре на бази најбесмисленијих и најлажнијих оптужби као што је пример шесторице српских домаћина стављених под слово „З“, зато што су „одликовани немачким гвозденим крстом због убијања Срба“, а свима је познато да за време окупације ни један једини Србин није добио нити га је по одредбама давања тог ратног одликовања немачке војске могао добити, изузев да се борио на једном од немачких фронтова, у немачкој униформи и под немачком командом. Прави разлог зашто су осуђивани на смрт најбољи људи из српског народа врло јасно открива сам председник ЈКВЕ Слободан Јовановић у свом Акту. Истина, међу именима часних и осведочених српских родољуба има неколицина прљаваца, правих издајника, али који су баш зато и убачени у списак, само да би се прљавштина једног, два или три криминалаца пребацила на читаву плејаду родољуба. Тај метод је позајмљен из комунистичких реквизита. Парафразираћемо само најважни део Акта: „Председништво Владе Краљевине Југославије, (Пов. В. К. Бр. 1305, 22. Августа 1942. године) из Лондона обзнањује да су у току неколико наврата примљене депеше ђенерала Михаиловића у којима обавештава да је шеф тројки у Југославији наредио примену слова „З“ на извесна лица која сарађују са Немцима.“ Потом С. Јовановић наводи списак имена са кратким оптужбама и наставља, „из састављених спискова и наведених оптужби, јасно излази да ђенерал Михаиловић примењује смртну казну на Недићеве и немачке сараднике. Овај факт и када не би било других, јасно показује сву апсурдност тврдње да ђенерал Михаиловић сарађује било са силама Осовине, било са њиховим помагачима." Потом следи потпис: "Председник Министарског Савета и заступник Министра војске, морнарице и ваздухопловства С. Јовановић.“

Овај Акт председник ЈКВЕ Слободана Јовановића у потпуности, јасно и недвосмислено показује и утврђује да је стављање лица под слово „З“ значило смртну пресуду, опет наглашавамо, без икаквог доказа кривице и без одбране, што представља једну монструозност, не само за једног правника већ уопште за једног цивилизованог човека. Дакле, сасвим је непотребна свака дискусија да ли слово „З“ значи: заклати, задавити или зарубити или ма какву другу врсту ликвидирања применити, или да је то каква „педагошка мера“ као трвдња да то значи заплашити. Председник ЈКВЕ, који је наредио објављивање тог слова „З“, тј. лица над којим „има да се примени смртна казна“, ту је у свом званичном акту војног кабинета јасно обележио и одредио значење тог злокобног слова. Друго, објашњен је и разлог осуђивања на смрт, не само неких проблематичних у сумњивих лица већ и људи из праве националне елите српског народа, пријатеља Блаженопочившег Краља Александра и најславнијих хероја српске војске из њених у истину ослободилачких ратова, како би се пред Енглезима побила тврђења комуниста да генерал Михаиловић сарађује са генералом Недићем.

Интересантно је то, да, Слободан Јовановић већ до тада, од стране радио Лондона, проглашене и осуђене на слово „З“ „народне издајнике“ генерала Недића и његове министре није поменуо у свом Акту, јер су и Слободан Јовановић и његови сарадници, Срби министри у егзилу знали да ту нема ни „издајника“ ни „шпијуна“, ни „непријатеља српских“ за разлику од етикетирања неких мање познатих и незнатних људи, јер је знао да већина срба добро познају барем већину тих имена. Јер су ови људи по свом родољубљу, по својој дубокој привржености и љубави за српски народ, решени ако треба да сагоре, у својој служби њему, имајући увек уз то и окупаторску секиру за вартом, чинили један такав елитни скуп српских националних представника какав ни једна Југословенска влада у егзилу није могла да окупи. Ово нису били политички профитери и демагози, који су се отимали за министарске фотеље, да би задовољили своје болесне амбиције или да би се обогатили, већ су то све били људи спремни да се свесно жтрвују сваког часа, онако како се жртвује храбар борац за своју земљу и за свој народ на бојишту. Међу министрима Недићеве владе није било ни једног туђинског агента о којих су врвеле, као од црвоточине, све Југословенске владе у егзилу.

Ни над генералом Недићем ни над његовим министрима није извршена "З" смртна казна коју је донела Југословенска влада у егзилу, али је то комунистима свакако послужило да пред домаћом и међународном јавношћу лакше ликвидирају своје највеће противнике, Краљу верне и Отаџбине одане. На бази слова „З“ и лондонског прокламовања на свим таласним дужинама да су то све „квислинзи“, „народни издајници“, „немачки колаборатери“, западни савезници су их врло лако, без гриже савести, предали Титовим војним мисијама, које су се увукле као мољци у све савезничке штабове у тренутку победе.

Тако су благодарећи психолошкој припреми извршеној од једне националне краљевске владе, комунисти успели да баце, убијеног од Александра Ранковића и Слободана Пенезића, кроз прозор великог српског мученика генерала Милана Недића, јер нису се усудили да га изведу на јавно суђење, које би било њихов највећи морални пораз.

Краљевска влада у иностранству, како рекосмо, знала је највећи број тих људи, могла је да види бесмисленост бар појединих оптужби, као оне најлуђе о некаквом одликовању немачким Гвозденим крстом неких сеоских учитеља, председника општина, локалних трговаца, јер је бар Војни кабинет могао да види сву немогућност такве трдње. Ту у несхватању националне дужности према унесрећеној земљи, према људима које је баш та лондонска екипа, састављена добрим делом од људи који су непотребно бацили Југославију у рат и уништење, ту лежи не само једна непотребна српска трагедија, већ и још непотребнија национална срамота. Место да се Енглези убеде у оданост Југословенске владе и Југословенске војске у Отаџбини њима, они су се згрозили овим не само противправним, против демократским, већ и против човечанским фрљањем смртних пресуда кроз етар, те су морали еминентном српском правнику, а тада председнику ЈКВЕ да забране приступ свом радију за такву недостојну работу. Ту је та последња срамота српска, јер су Срби стављали искључиво друге српске паћенике у потлаченој Отаџбини под то слово смрти и срама.

Овде треба навести још један катастрофални документ, још једнан званичан акт ЈКВЕ који носи назив: „Војне снаге на територији  окупиране Србије“ од 1. септембра 1942. испод кога опет стоји потпис председника владе Слободна Јовановића упућеног Енглезима, а у коме се говори о све три оружане силе у Србији – Српској државној стражи, Четницима војводе Пећанца и о Добровољачким одредима. О СДС се говори као о присталицама ђенерала Михаиловића који се у потребном моменту стављају под његову команду. О Пећанчевим четницима, који су под командом генерала Недића, говори се као о „друштвеном олошу“ кога као војводе предводе учитељи, свештеници, општински службеници, и подофицири. Даље се наводи да Пећанчеви четници поред сарадње са Немцима у Србији, заједно са Певелићевим усташама у Босни, врше злочине, пљачкају и краду. Ово је незамисливи пример безумности оних који су саставили овај документ. Дакле ЈКВЕ доставља Енглезима потпуно лажне и измишљене тврдње да Пећанчеви четници заједно са усташама по Босни врше злочине. Над ким? Свакако над српским народом јер је то био једини усташки непријатељ. На крају испостављају њихово бројчано стање: 12.000 људи, и закључују: у потребном моменту, ови одреди четника ће бити брзо ликвидирани, пошто их ђенерал Михаиловић води у евиденцији“. Шта то за ЈКВЕ значи, уз све друге српске жртве, и ових дванаест хиљада нови српских осуђеника на смрт? Шта могу Енглези, на основу тога да помисле и о самом ђенералу Михаиловићу који је спреман да у једном моменту ликвидира без суда и и икаквих правних обзира десетине хиљада својих сународника? Ништа крволочнији није ни трећи део овог жалосног владиног извештаја Енглезима који говори о Српским Добровољачким одредима. За њих, пошто говори да су такође потчињени команди генерала Недића, прецизира се: „Кадар сачињавају Љотићева омладина, разне антикомунистичке организације и избеглице. Народ их много мрзи јер су вршили веће пљачке него Немци. Овде Војни кабинет председника Јовановића као да је прештампао неки комунистички летак, јер је било опште познато да је баш добровољачким одредима владала највећа дисциплина у поређењу са осталим оружаним формацијама у Србији. У наставку се опет наводи „да их народ мрзи јер их сматра Љотићевцима, а Љотића народним издајником“. Ово је тешка срамота за ЈКВЕ да у једном званичном извештају, достављеном странцима, прихвата дословно комунистичко блаћење свих оних који су се борили против комунизма знајући шта он представља и каква је он опасност за Краљевину Југославију, за слободу српског народа, за достојанство сваког човека уопште. ЈКВЕ је утабала пут комунистима да дођу на власт баш оваквим пашквилима, јер се једна таква срамота не може назвати званичним актом упућеног представницима једне стране државе, које су као да их је агитпроп састављао, проглашавале најбоље српске родољубе и нафанатичније борце против комунистичке тоталитарне диктатуре, „издајницима“. На завршетку тог „извештаја“ Југословенске владе у егзилу о добровољачким одредима да и њих генерал Михаиловић има све евидентиране и да да му неће бити тешко да их ликвидира. У овој последњој реченици те филокумунистичке денунцијације, једне само по имену Краљевске владе, налази се не само незапамћена српска срамота, већ и прави злочин почињен над хиљадама српских родољуба.

На бази оваквих недостојних извештаја Енглезима дошло је  у истину до ликвидирања десетине хиљада јуначких родољубивих Срба, међу којима је била национална елита. Али то ликвидирање није, по прорицању овог црног документа, извршено од стране генерала Михаиловића, већ су Енглези на основу оваквих обавештења од Југословенске Краљевске владе у егзилу, уверени да имају посла са „издајницима“ излиферују комунистичким партизанима Љотићеве добровољце, те су их црвени џелати све ликвидирали у страшном губилишту Кочевју. На овакав начин ЈКВЕ није само подстакла убијање десетине хиљада верних монархиста и родољуба који су своје животе изгубили за Краља и Српство на комунистичким губилиштима, већ су допринели и препуштању Краљевине Југославије, у којој се не само по комунистичким већ и по званичним извештајима ЈКВЕ једини чистунци и родољуби били Титови партизани – комунистичкој владавини.

Професор Слободан Јовановић је по окончању рата, јула месеца 1946. у вези са оптужницом јавног тужиоца да је генерал Михаиловић преко лондонске владе и радио Лондона наређивао убиства Титових присталица и симпатизера, упутио писмо - демант лондонском „Тајмсу“, где је посведочио да је слово „З“ било примењено само на квислиншке елементе, на председника тзв. Српске владе Милана Недића и на најважније колаборатере, „док на списковима лица стављених под слово“З“ није било ни једног јединог члана из Титовог покрета“.

Неколико година касније, 1953, такође у Лондону, у листу „Поруке“ објављен је покајнички чланак професора Радоја Л. Кнежевића, јединственог освешћеног пучистичког министра у егзилу, који је признао своју заблуду и грех чињен према једном великом српском јунаку и родољубу. Између осталог он у овом чланку наводи: Покушавано је да се Недић прикаже као квислинг, чак и да се изједначи са Павелићем. То је просто бесмислца. Прошао је рат. Данас, са свестраним и мирним погледом догађаја нема опасности да се о противнику говори са непристрасношћу. Недићев лик почиње да се оцртава као лик жртве која је себе свесно принела на ломачу.“

И, ко овде говори истину? Професор Слободан Јовановић који ставља Недића међу „квислиншке елементе“, који су познати „по својој служби непријатељу“ или професор Радоје Кнежевић који признаје да је Недић свесно жртвовао свој живот да би служио свом народу? Ко је спасавао српски народ? Да ли Југословенска влада у Лондону или заробљеник Милан Недић у окупираном Београду? Ко је упропастио Краљевину Југославију? Јели они који су у земљи, служећи верно Краљу, Отаџбини и српском народу, лили своју крв и давали своје животе да очувају преживљавање народно и, континуитет државе, или лондонски политичари који су својим слабићким ставом према савезницима довели комунизам на власт у Југославији? Зар је генерал Милан Недић смео да каже НЕ самом Хитлеру, који је могао тог часа да га пошаље у смрт, а чланови Југословенске владе у егзилу су дрхтали пред сваким и најбестиднијим захтевом и прохтевом Черчиловим, па не само његовим већ и последњег члана Интелиџенс сервиса.

Кога ће од ове две групе Историја српског народа ставити за вечност под слово „З“?

Чланак приређен од стране БРПАБ на основу података из књиге Станислава Кракова „Препуна чаша чемера“

Како је Лондон заклао Косту Пећанца?