„Само
си лепота колико си тајна
И само
истина колико си жудња“.
(Јован
Дучић, „Песма о жени“)
Жена.
То је вечни проблем живота. И философи, и песници и социолози говорили су о
њој кроз векове. Све нове и нове дефиниције гомилале су се и данас ни једну од
њих не можемо узети – ако би желели да је узмемо као постоље данашњој жени.
Поготово не можемо узети стихове нашег песника, које смо ставили као мото само
зато да би истакли супротност нашег схватања о данашњој жени према Дучићевим
стиховима. Јер данашња жена је и истина и лепота, без обзира на постојање
жудње, и на тајне које су у тесној вези са њом, али само када је у питању
фантазија песника или уобразиља болесног човека. Декадентни појмови о жени
уопште не улазе у обзир, јер ми пред собом имамо жену – као јединку породице,
као темељ друштва и државе.
Можда
једино мишљење, које се кроз векове искристалисало као истина, може да нам
послужи као гранитно постоље на који треба да ставимо идол данашње жене.
Целокупним својим напорима жене нису створиле ни једну четвртину, од онога што
су створили људи, премда је и међу њима био велики број надарених. Али жене су
као подстрек учиниле све оно што су створили људи. Да није било жене не би
било сјајног резултата наше културе. Дакле жена као инспирација нема ништа мањи
значај у унапређењу друштвеног и државног живота.
Није
давно прошло оно време када је српска девојка постајала супруга не својом вољом,
већ вољом њених родитеља. Па и данас нису непознати случајеви да се девојка
удаје због тога да би се удвостручио или сачувао капитал помоћу капитала њеног
мужа или њеног свекра. Али су најчешћи случајеви када су под утицајем предратне
пропаганде (француских фељтона и америчких филмова) учинили да жене чезну за
удобним животом, без обзира на осећања које имају према човеку који им је
остварио такав живот. Зато смо код нас имали безброј „веза“, такозваних
слободних бракова, у које су улазиле лепе девојке, са богати људима, не водећи
рачуна ни о осећајима тога човека ни о својим сопственим. Главни услови тих „веза“ били су: раскош, накит, безбрижан и
раскалашан живот са безброј „флертова“, који нису били ништа друго него
слободна љубав са свим својим манифестацијама, по узору на комунистичка
настојања. Такво стање код нас довело је прво до краха породице, затим до
корупције, до краха моралног нивоа друштва, и најзад, до краха државе.
Супруга,
добра и нежна, мили друг свог мужа и његова једина љубав, мајка његове деце –
то је сматрано за некакав старомодни модел који изазива подсмехе. Али данас смо
се опаметили и видимо колико је све оно предратно било без основа, без стварне
подлоге, без истине, без животног смисла. Данас увиђамо да жена – ако жели
своју унутрашњу срећу, која је основни услов за испуњавање живота позитивним
садржајем, - треба да се врати из канцеларије, из кафане, са улице, у свој дом,
да постане супруга, да улепшавајући дане свог мужа улепшава своје сопствене, да
рађајући децу и васпитавајући је постане темељ породице, друштва и државе. Њено
присуство у канцеларијама само смањује цену напорима човека. Тако данас имамо
безброј незапослених људи, чије послове обављају жене упола цене.
Овим
не желимо интелектуално да запоставимо данашњу жену. Њене интелектуалне
способнисти, уколико их има, могу баш у складном породичном дому доћи до пуног
изражаја, утолико пре што ће интимна сарадња са вољеним човеком уродити
зрелијим плодом. Окружена добрим књигама и изабраним друштвом интелектуалаца и
интелектуалки, искрених пријатеља свог мужа и својих, она ће много више учинити
на пољу свог образовања и усавршавања него што би учинила у кафанама и
канцеларијама, где је изложена људима разног образовања и разних склоности.
Сарадња
жене у удружењима које имају за циљ напредак свог народа, сасвим је оправдано,
али никако не би требало да жене улажу напоре да би постигле права која имају
мушкарци, да у томе циљу оснивају удружења и да троше време на узалудним и
утопистичким пословима. Јер сам пол је одредио дужност жене и дужност човека.
Оно што доликује жени не приличи човеку. И физиолошки и психолошки полови се
разликују. Па откад онда да жена преузима дужност човека, или он да врши
послове жене? Природа је учинила своје. Откуд онда долази да ми бежимо од ње?
Зар
има веће среће за једну жену од оне, када у предвечерњим часовима сачекује свог
мужа на прагу свог топлог породичног гнезда? Зар има веће среће од среће мајке
која поклања своме мужу дете, које је крв заједничке крви, које ће продужити
њихов живот и пружити породици, друштву и држави оно што они нису стигли да
пруже? Зар има веће среће од радости жене која поклања љубав своме мужу знајући
да је поклања свим својим бићем и да је никоме другом такву не би могла
поклонити? Зар има веће среће од погледа добрих искрених очију мужа који се
заштитнички заустављају на једној жени? Зар има веће среће од сазнања, да
удобно домеће огњиште причињава велико задовољство вољеном човеку? Зар има веће
среће од учења деце да изговарају прве стихове љубави према Богу, породици и
отаџбини? Зар има веће среће од сазнања да сте ви – жена подстрек своме мужу,
да изгради велики мост, да напише велики роман, да закључи један велики и
поштен посао, да компонује оперу, да једним својим делом унапреди друштво и
државу...?
Ето
свих тих особина које карактеришу данашњу жену, свесну, топлу, љупку. Све те
особине неће одузети ништа њеној женскости и њеним наклоностима према
интелектуалним и организаторским наклоностима. Она ће остати сјајна супруга,
топла љубавница, верни друг, савршена домаћица и инспирација свога мужа, добра
мајка и васпитачица своје деце у корист своју, своје породице и своје отаџбине.
Нама Србима потребне су такве жене, које ће препородити нашу напаћену нацију.
Милица
Богдановић, „Наша жена“, бр. 1. Јуни 1942. Стр. 2.
Злата вриједно.
ОдговориИзбриши