ИСТОРИЈСКО СВЕДОЧАНСТВО О ЛОГОРУ СМРТИ - ЈАСЕНОВАЦ

ZAPISNIK OD 15. APRILA 1942. GODINE SAČINJEN U NEDIĆEVOM KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE I PRESELJENIKE U BEOGRADU, U KOJEM TRINAEST LOGORAŠA GOVORE O SVOM BORAVKU U KONCENTRACIONIM LOGORIMA GOSPIĆ I JASENOVAC I O PONAŠANJU DELA JEVREJA LOGORAŠA

ZAPISNIK od 15. aprila 1942. god.

SASTAVLJEN U KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE I PRESELJENIKE U BEOGRADU

Nas trinaest bivših zatočenika u ustaškom logoru u Jasenovcu, koji smo na 31. marta o.g. pušteni na slobodu molimo da zapisnički zavedete jednu našu konstataciju, kao nadopunu našim izjavama, koje smo dali u naše pojedinačne zapisnike o svemu što smo doživeli, videli i čuli za vreme našeg robovanja u ustaškim zatvorima i logorima. Mi osećamo potrebu da zapisnički iznesemo činjenicu, da su ustaše od samoga početka sprovodili, a i danas sprovode, drugačiji režim prema Jevrejima, nego prema Srbima. Koliko je taj režim prema Jevrejima snošljiviji nego prema Srbima, dokazuju ove činjenice:

Već u samom početku u Gospiću, mi smo bili smešteni po kazamatima, pod brutalnim ustaškim režimom kao najgori zlikovci, dok su Jevreji bili samo konfikovani u varoši u Gospiću, gde su se slobodno kretali. U koliko su morali da rade, radili su poljske radove, bez izričite straže. Živeli su od svog novca, imali svoju kuhinju i primali slobodno pakete sa hranom i ostalim stvarima, koje su im bile potrebne.

U Jastrebarskom smo mi Srbi svi strpani u podrume, iz kojih nismo smeli izlaziti. Dotle su Jevreji, kao i zatočeni Hrvati bili nastanjeni u samome dvorcu grofa Erdedija, slobodno šetali po parku čak su mogli zalaziti i u varoš, imali su svoju specijalnu kuhinju i dobro se hranili, dok smo mi dobivali samo otpatke iz njihove kuhinje i to bez hleba. Dok smo mi bili odsečeni potpuno od sveta, dotle su oni primali posete svojih rođaka, koji su im donosili sve što im je trebalo.

U Jasenovcu su Jevreji imali u svojim rukama celokupnu internu upravu. Interna uprava sastajala se od oko 50 položaja, koje su zauzimali zatočenici. Od toga su bili Jevreji njih 46, a samo 4 Srbina i to jedan lekar i tri grupnika. Šef interne uprave je od početka do danas Jevrejin Bruno Dijamantštajn. Njegov zamenik je Jevrejin Viner. Sef ekonomije je također Jevrejin Feldbauer. Sef pisarne je Jevrejin Begović. Sefovi svih radionica u fabrici u kojima je svima radnicima bio snošljiviji život nego ostalim zatočenicima, takođe su Jevreji. U logoru postojali su i tzv. „slobodnjaci". Bila su 4 slobodnjaka, i to sva četri Jevreja. Oni su imali tu privilegiju, da su mogli slobodno i bez pratnje napuštati logor, oni su stanovali u varoši sa svojim familijama. Sva četvorica ima1 Arhiv OS, a. NJDH, k. 317, reg. br. 6/1. ju platu. Službeno putuju u sam Zagreb bez pratnje, i tamo se zadržavaju po 8 dana. Vrše nabavke za potrebe logora kadkada i za milijunske sume. Slobodnjacima poveravaju ustaše čak i prodaju stoke i drugih predmeta kojima raspolaže od vremena do vremena logor. Opšte poverenje, koje ustaše ukazuju prema Jevrejima, kada im poveravaju i takove funkcije i suviše je očigledno.

Razumljivo je, da Jevreji do najvećih mogućnosti iskorišćuju položaje koje zauzimaju u upravi logora, da bi što više obezbedili sebe i sve svoje sunarodnjake, često i na štetu nas Srba. Upada u oči da su ustaše naročito blagonakloni prema Jevrejima iz Hrvatske.

Da bi stekli što više položaja, koji im obezbeđuje privilegisani položaj, Jevreji su upravo majstorski izvršavali i predlagali ustašama osnivanje različitih funkcija, koje su ustaše poveravale samo njima. Kroz te položaje očuvali su se ne samo ti Jevreji, nego i pomoću njih i mnogi drugi, od teških spoljnjih radova i pogibije koje su bile sa njima skopčane. Kako su Jevreji postupali na tim položajima može da dokaže i ovaj primer: Jednoga dana je uprava logora dodelila na rad u fabrici u električarsku radionu našega druga, koji je danas sa nama u Beogradu, Milivoja Nikolića, elektr©instalatera po struci. Sa njim je zajedno određen na isti rad i elektroinstalater Milan Milanović, koji je sada još zatočen u Staroj Gradiški. U to doba je radilo u toj radioni 7 zatočenika, svih sedam Jevreja, šef radione je bio Jevrejin inž. Rajh. Radnici u fabričnim radionicama pa i u toj nisu bili tučeni. Obično nisu morali ići na toliko opasne „nastupe", imali su bolju hranu nego ostali zatočenici i u opšte bolji postupak sa strane ustaša. S toga je posve razumljivo, da su Jevreji šefovi tih radiona, nastojali da u tim radionama budu zaposleni samo Jevreji. To im je u glavnom i uspevalo. Zato se i moglo dogoditi, da šef električne radione nije hteo da nas primi, kad su od strane uprave logora bili određeni za tu radionu Milanović i Nikolić, Srbi, izgovarajući da za njih nema mesta. Međutim ih je ipak morao da primi, ali istoga dana primljeno je i nekoliko Jevreja bez ikakva protesta, i ako nisu ni bili stručnjaci kao Nikolić i Milanović. Tako je bilo i po svima radionama stalno natezanje sa šefovima Jevrejima, kad je bila reč o uposlen j u Srba, dok su Jevreji primani bez teškoća.

Karakterističan je primer i slučaj zapošljavanja zatočenika u ekonomiji. Tu je radilo oko 120 zatočenika pod upravom Jevrejima Feldbauera, koji je bio svemoćan. Od svih 120 zaposlenih zatočenika u ekonomiji bilo je u svemu 5 Srba. Pa i tih 5 Srba jedva je jedvice Feldbauer primio, ali im je za to poverio najteže poslove. Jedan od tih Srba bio je i naš drug, Simić Stevo, koji se sada nalazi s nama, a neko je vreme radio i Milivoj Nikolić. Pored svega toga, mnogobrojni su zatočeni Jevreji podržavali i privatne, često i intimne veze sa pojedinim ustašama iz naše straže. Te su veze, na žalost, bile i prljave prirode. Mnogi su vršili žalosnu ulogu denuncijanata i provokatora prema nama Srbima. Bilo je i takvih Jevreja koji su pomagali ustašama u njihovim mnogobrojnim zlodelima protiv Srba. Mi ćemo ovom prilikom navesti samo neke primere jer ih sve nije moguće navesti. . 2 i 4 Retko je koji Jevrej ostao živ u koncentracionom logoru Jasenovac. U logoru je ubijeno oko 33.500 Jevreja. Prema statističkim podacima, u Kraljevini Jugoslaviji je živelo 75.000 Jevreja, a ubijeno oko 60.000, što znači da je u logoru Jasenovac ubijeno više od polovine.

Jednoga dana krajem novembra, dok smo svi bili na radu, bio je određen Miloš Ivić, Srbin, zatočenik iz Doboja, kome je bilo 18 godina, da počisti baraku u kojoj smo spavali. Tada je bilo u baraci nekoliko bolesnika, među kojima su bili naši drugovi Đurica Nemanja, Božo Trifković i Milenko Trifković iz Doboja te Joca Jovanović iz Tuzle. Dok je Ivić čistio baraku, naišao je u nju jedan ustaša sa zatočenim Jevrejinom koga su svi zvali „Bugar", a kome je prezime Hason. Taj Jevrejin uživao je i uživa i danas velike privilegije kod ustaša, ima pravo da izlazi i izvan logora, a viđali smo ga i u ustaškoj uniformi. Spomenutoga dana bili su i on i ustaša pijani. Cim su ušlii u baraku stali su da nemilice mlate po bolesnicima, a zatim su uhvatili nesretnog mladića Ivića i udarcem štapa po; glavi oborili ga na zemlju. Kad je pao priskočio mu je Hason „Bugar" i zaklao ga nožem na ustaški način. Ovome je prisustvovao i sve lično vidio naš drug Branko Popović3 koji je sada ovde sa nama i koji je tada slučajno naišao u baraku po nekom poslu.

Gotovo svaki od nas ima po koju tešku pritužbu protiv ovog Jevrejina. Tako je jednom izvadio nož na našega druga Relju Bilanovića i hteo ga zaklati, samo zato što je Relja hteo da izvuče iz rake još živog svoga druga Miku Kovačića, koji je bio položen u raku živ sa mrtvacima i u njoj sahranjen. Da mu Relja u zadnji čas nije umakao „Bugar" bi ga sigurno zaklao.

U Jasenovcu se nalazi i danas jedan Jevrejin, koga zovu Boris a kome ne znamo imena. Zaposlen je kao ustaški poslužitelj. Jedan njegov slučaj će mo navesti kao primer vršenja potkazivanja i provokacije sa strane Jevreja prema nama Srbima. On je jednoga dana došao među Srbe i ponudio je na prodaju hlebac. Slučajno je među nama imao kod sebe 50 kuna naš drug Joco Colaković i kupio za taj novac komad hleba. Boris je to odmah dojavio ustašama i prokazao Čolakovića kao zatočenika koji ima kod sebe novaca, koji po logorskim propisima nikako nije smeo imati. Posledica je bila ta, da je Joco Colaković do zla Boga izmučen od ustaša usijanim željezom, od čega je dugo vremena patio. Bilo je mnogo takvih slučajeva i postupaka od strane Jevreja, koji su tako služili ustašama dajući im prilike da zlostavljaju i ubijaju Srbe. Ne treba ni da spominjemo da mi Srbi nikada i ničim nismo dali Jevrejima povoda za takav postupak.

Ovih primera mogli bi smo navesti bezbroj.

Na kraju mislimo da nam je dužnost da spomenemo da ustaše i ako su zverski tamanili Jevreje ipak nisu ni izdaleka pokazivali prema njima toliku mržnju kao prema Srbima, zato se i dešavalo i dešava, da pored svega, ipak na kraju krajeva stradava i relativno manji broj Jevreja nego Srba.

SASLUŠAO I OVERAVA Branko Stražičić i Stana Tepavac

Dali iskaze: Branko Popović, Pano Petrović, Hadži-Colaković Drago, Joca i Savo, Tomic Diko, Zegarac Vukašin, Milivoj Nikolić, Reja Bilanović, Vojislav Prnjatović, Simić Stevo, Pajkić Mirko, Medić Đuro.

Из књиге: Концентрациони логор Јасеновац, том III, Антун Милетић, стр. 135, документ бр. 52, Народна књига, Београд 1987. (прво издање)

ДОДАТАК

Изводи из сведочења Војислава М. Прњатовића (38) логораша из Јасеновца од 24. децембра 1941. до 31. марта 1942., Србина из Сарајева, по занимању секретара Трговачке коморе у Сарајеву. (Архив Св. Синода 1941-45. Ово сведочанство непотпуно објавио Антун Милетић у својој књизи Концентрациони логор Јасеновац, књ. III. стр. 106-119.)

Под тачком „Жидови“ логораш Прњатовић сведочи:

 „Жидов остаје Жидов, па и у логору Јасеновац. Они су и у логору задржали све своје мане, но с тим да су оне сада видније. Себичност, несолидарност, тврдичлук, подмуклост, лукавство и конфиденство су њихове главне одлике.

Одмах по оснутку логора у Јасеновцу Жидови су као први заточеници допремљени и то у већем броју. Тек за њима су почеле пристизати групе Срба. Бројчана надмоћ Жидова у логору над Србима била је на први поглед очито видна и она је стајала према приликама у сразмјери 1:5 до 1:8.

Због тога што су Жидови у логор дошли прије Срба и у великом броју, то су они успјели да у заточеничкој хијерархији приграбе сва важнија места. Тако да је данас (март 1942) унутар- ња логорска управа стварно у њиховим рукама. Они љубоморно чувају да се Срби не увуку на положаје, па стога стално и вјешто интригирају против Срба. Како усташе имају више повјерења у Жидове то им интригирање и успијева. Тако Срби, поред тога што страдају од усташа, страдају и од Жидова. Жидовска логорска управа свијесно и смишљено протура Жидове на лакша радна мјеста и разне положаје и звања, која се виртуозношћу измишљају само да једни другима олакшају рад и положај.

Међутим, и поред свега тога, смртност међу Жидовима је већа него међу Србима, а то стога што су неотпорнији, нису навикли на тешке радове, те што се не чисте и не уређују. Ријетко који је Жидов чист и уредан. Већина њих претстављају легло и расадник ушију и нечистоће. Примјера ради износим да је Пордес, бивши диригент београдске опере, умро од нечистоће и вашљивости. По њему су управо били гроздови ушију, које су га формално јеле. Пардес служи за примјер, а таквих међу Жидовима има на стотине. У логору је постала узречица: "Жидови су били чисти док су им наше сестре и мајке измећариле, а сада кад их нема, постали су оно што у ствари јесу.

Жидови су били мајстори у протурању разних лажних вијести о догађајима у Босни, Хрватској и на фронтовима, на које ми Срби нисмо обраћали пажњу.

Посебна се пажња поклања шнајдерској и ципеларској радионици. Те двије радионице данас раде са великим бројем заточеника, махом Жидова, а за потребе усташке, Хрватске војске и сл. На простору од Јасеновца до Старе Градишке има неколико већих лијепих пољопривредних имања, чији су власници Срби. Како су они дијелом својевољно, а дијелом присилно исељени, то су та имања сада заплењена, па предата логору Јасеновац на искориштавање. На обраду тих имања упучени су заточеници из Јасеновца и Старе Градишке и то махом само Жидови, будући да усташе у њих имају веру да неће побјећи. Тек ту и тамо је послат по који Србин и то као стручњак коме се међу Жидовима није могло наћи замјена.

Управа логора Управа логора дијели се на двоје, и то: 1) усташку управу, и 2) заточеничку управу. До ове подијеле управе дошло је стога што усташе, због великих задатака на другим мјестима требају усташко људство, па су настојале себе у Јасеновцу да што више растерете, те тако што већи број усташа пошаљу у борбу против четника и партизана. Усташка управа се састоји у томе да је у њезиним рукама сва наредбодавачка власт, сва кореспонденција са вањским свијетом, стража логора и надзор над радионицама. Самоуправа заточеника састоји се у томе да сами заточеници управљају животом и радом у логору према налозима и интенцијама усташа. Тако заточеници сами управљају исхраном, настамбом, радом и чистоћом у логору. Савезно с тим, а да би се постављени задаци извршили, основана је и заточеничка хијерархија. Тако су коначно формиране три слиједеће врсте заточеника: 1) заточеници - слободњаци, 2) заточеници - полуслободњаци, и 3) обични заточеници. Заточеник слободњак има пуно повјерење усташа, те се он може слободно кретати не само унутар логора и вароши Јасеновац, него одлази сам без пратње и на службена путовања ради набавке робе у сва мјеста у Хрватској. Заточеник полуслободњак има право и може да се слободно креће унутар логора и по селу Јасеновац, гдје махом одлазе по послу ради набаве или пријема робе. Обични заточеници смију се кретати по дану по логору с тим да жици-огради на смију прићи ближе од 5 метара. На челу заточеничке хијерархије стоји тзв. "логорник" (Жидов Бруно Дијамнштајн), а затим његов замјеник (Жидов Винер), те шеф економије (Жидов Фелдбауер), а на челу писарна групник (Жидов Беговић). Сви (Они) одреда су заточеници-слободњаци...“

Извор: епископ Атанасије Јевтић, "Јасеновац после Јасеновца", Београд – Ваљево 1995.