Јеромонах Митрофан Матић: НАШ НАЦИОНАЛИЗАМ

Комунисти поричу нације. Они виде само човечанство - али кроз класе. Човечанство се не дели, по њиховом мишљењу, на расе и на нације, већ на класе.

Отуда они и неће да знају за националне државе, већ за једну свеопшту федеративну државу, која обухвата цео свет, а којом треба да управља радничка класа.

Они зато поричу националне истине, већ знају само за класне истине.

Тешко ономе ко истину не види или неће да види! Истина је као сигнал поред пута. Губи ли што сигнал што га онај коме он треба да служи, не гледа и не види.

Тако и овде. Нације и отаџбине понижаване и порицане од стране комунизма, данас му се тако свете, да је комунизам принуђен да сад узима маску родољубља и отечествољубља и тако пред свет излази ма да се у дубини својој, своје заблуде интернационализма класног не одриче и не може одрећи.

Јер кад би се комунизам одрекао ове заблуде, онда већ не би био материјалистички комунизам кога познајемо, већ нешто сасвим друго.

Али отуда је комунизам и осуђен на пропаст. Истина нације и отаџбине је устала и војује против комунизма. И комунизму не помаже при томе маска коју у последње време намеће на лице. Већ сам факт да комунизам мора маску носити, а не више отворено и слободно исповедати своје заблуде као истине, доказ је за то.

На другој страни извесни националистички покрети, су после рата на многе заблуде демократије, капитализма и комунизма, покушали да ствари поставе на своје место.

Ми смо од почетка тврдили да је само на националној бази могуће решити невоље савременог друштва.

А како су од ових националистичких покрета, најчувенији онај Мусолинијев и онај Хитлеров, то су нас одмах обележили као фашисте.

Ми смо јавно и без завијања објавили:

1. Да смо националисти, и сматрамо интернационализам за огромну заблуду у главном убачену с јеврејске стране у циљу растројења хришћанског друштва,
2. Да смо против демократије, као владавине броја, јер држава заснована на том систему не води рачуна, осим броја, о осталим животним вредностима, које се бројем не дају изразити, а нису ништа мање важне за живот огромног броја народа, па чак и целокупног народа,
3. Да смо против парламентаризма, јер тај систем не решава народне невоље и проблеме – и омогућава неодговорност, као систем у целокупном државном и народном животу. Ко је за то да се народ истински чује у питањима које њега интересују, тај мора бити против парламентаризма,
4. Да смо против политичких партија, јер оне цепкају праве природне народне организације, сталеже народне, који једино - с правом могу народ представљати и о народним невољама говорити,
5. Да стојимо на органском посматрању живота, народа и државе, а не механичком, тј. да мислимо да је живот народа и државе бар толико осетљив колико живот биљака у једној градини, па као што тамо није дозвољено градинару, без познавања дубоких правила живота биљака радити у градини, тако ни у друштву људском није дозвољено млатарати, сећи, ломити, резати, сејати или плевити по теоријама извученим из главе неких кабинетских мислилаца, већ само по добром познавању дубоких истина о народном и државном животу,
6. Да смо за то за породицу (основну друштвену ћелију) и њена права, за својину (економску подлогу породице) и за приватни подухват (полугу правилног друштвеног живота) – али у оквиру интереса народне целине, израженог у општем друштвеном плану,
7. Да стојимо на гледишту међузависности свих делова народних једних према другима, а не на марксистичком гледишту борбе међусобне у крилу народном, да мислимо да не може ратовати корен са стаблом, ни стабло с гранама, ни гране с лишћем, ни ово с дрвећем и плодом, да верујемо да те основне истине органског живота истина су и у људском друштву. У колико нешто од овога, рекли смо тада, има и код фашиста и код национал-социјалиста. Богу хвала. Нећемо ми због тога то из наших начела и програма брисати јер из ината ништа не радимо, као што нећемо у наша начела ставити ништа што тамо има за љубав њихову, ако тако заиста не мислимо.

Нисмо се ми, рекли смо тада,угледали на њих, нити је сваки од њих учио слогу код других. Већ смо с љубављу посматрали живот свог народа, гледали његове патње, питали се како бисмо му помогли, и резултат тога и таквог посматрања и разумевања јесу ове истине које Збор, ето, већ четири године скоро, објављује и за њихово остварење се бори.

Али одмах смо, у оно време још, писали и живом речју указивали на дубоке разлике које нас деле од фашизма и хитлеризма.

Указали смо да фашизам деифицира (обожава) државу, а хитлеризам расу. А ми додадосмо тада, као Словени, и као хришћани, нисмо у стању пасти у такву заблуду. Знамо ми и верујемо, да изнад државе и расе постоје бескрајно веће вредности и ми не можемо попут Мусолинија и Хитлера, то да не видимо.

То што смо одмах видели, од тог времена само нам је још јасније било. И данас то хоћемо на примеру Хитлеровом само још боље да прикажемо.

Хитлер је као човек изузетно ретка појава. Дубоко мисаон, и генијалан, организатор, херој и апостол, он одиста фасцинира свој народ. Нема мане, ни пеге на њему.

Али он, одиста високим својим умом, није био у стању отићи даље од Немачке истине. Он уопште не види општечовечанску истину, нити је признаје. Овај Немац који се труди да сазна објективну, а не само немачку истину, није добар Немац.

Скуп свију истина и синтеза њихова је у Богу. Али људима је истина приступачна само кроз нацију. Али друге могу како хоће, а немачка нација је дужна да проповеда и остварује само једну истину, своју истину, коју је она сагледала. Нема истине над том истином. Свет овај је поприште сукоба раса, нација и истина, у коме немачкој истини, немачкој нацији и немачкој раси ваља господарити.

Хитлер је написао своје одиста ретко дело, „Моју борбу“, и кроз ово је многе јеврејско-интернационалне заблуде порушио у немачком народу. Али је ову нову заблуду, порицање објективне, општечовечанске истине, у свој народ унео, раширио и од тога направио државну и народну веру. И како је сам немачки народ особито погодно земљиште за такво семе, то тамо имамо данас особито бујну жетву.

(При том је интересантно да је међу народима, и старим и новим, јеврејски народ одувек веровао и носио исто веровање у непостојање истине изван јеврејске истине.)

У тој својој заиста епохалној књизи, критикујући предратну Немачку спољну политику, Хитлер се с правом чуди, како је Немачка, место да иде с Русијом против Енглеске, - или с Енглеском против Русије, успела да два природна непријатеља, Енглеску и Русију удружи против себе.

Он се с право чуди, али не даје право објашњење. Он тумачи то случајном грешком ових коју су спољну политику Немачке водили. Узроци су далеко дубљи.

Хитлер заборавља да је и пре рата, у Немачкој, владало, бар у пракси исто оно гледиште којим се он данас надахњује: порицање општечовечанске објективне истине, хотења и познавање само немачке истине.

А то је довело, као што и сутра може опет довести до удруживања и супротних иначе снага против Немачке.

Комунистима се свете што не признају објективну, општечовечанску и националну истину, већ све гледају кроз класу и знају само за класу и класну истину. Њима се сад свети стихијском снагом понижени и увређени национализам.

Свака обругана, упљувана и под ноге бачена истина, чудесно се усправља и постаје смртна опасност за овога који јој се ругао, пљувао или је газио или порицао.

Постоји велика опасност за национализам да он са своје стране не учини сличну грешку, јер ће у том случају и он имати да рачуна с истим последицама.

Наш национализам не обожава ни државу, ни расу, ни нацију, иако им, с друге стране обезбеђују она места која у органском поретку могу и треба да имају.

Није такав случај с другима. И ми то, и у општем, и у њиховом интересу истичемо.

Јер неће само једни губити, а други да не изгубе.

У нашој СЕЉАЧКОЈ држави готово све је сконцентрисано у градовима, а село је остављено само себи, непросвећено и презрено. Такво жалосно стање разбуктало је рат потмули између села и града. Град је у очима сељака симбол свега доброг али које га гуши и дави. Јаз између народа и интелигенције, између села и града, може имати судбоносних последица. За то нам дају примера многи догађаји у историји других народа. Ти примери треба да нас освесте, док је још време. Јер идемо у сусрет судбоносним догађајима, а неспремни смо да их дочекамо.

На честитој народној интелигенцији и на народној омладини је да униште јаз, који је створен између народа и интелигенције и успоставе духовни и интимни контакт са народом.

Ми омладина, свесни смо да океани крви нису проливени зато, да измећари расипају народно благо и народ држе у ропству, већ да народ Српски осети радост, утехе, правду и благостање у својој држави. Крвави божури сељачке крви широм свете земље наше доказ су нам да се је гинуло не за државу партизанске свађе и капиталистичког беса, већ за народну државу реда, правде и благостања.

Дубоко разочарани у досадашњи систем управљања, у страдалничком грчу дошли смо до сазнања и тежње за Ново. У томе има и разочарења, и огорчења, и гњева, али и несаломљиве снаге. И ми хрлимо у борбу, пуни љубави, вере и неустрашивости. Да нашим гњевом разочараних, казнимо упрљане савести данашњице, да омекшамо отврдла и неосетљива срца, да у разочаране удахнемо веру, да пренемо успаване, да разбудимо неискоришћене уснуле снаге и разбуктамо пламеном одушевљења. За борбу против разједињујућих сила прошлости и садашњости. Да се жуборима из наших врела сперемо туђинског талога са душа, из груди и будемо самосвојни.

У пакленом хаосу савремености, у борбу нас креће јака вера; и ми осећамо олују који се подиже, ближи се бура која ће завитлати човечанством, наслућујемо вихор будућих догађаја, који ће бити последица распадања Старог и рађања Новог...

Нагнути над судбином народном, с љубављу за њега, ослушкујући тежак бат далеких тутњева који ће нас заглушити у суђеном часу, а свесни одговорности према народу, идемо у бескомпромисну борбу за Нову, Народну, Националистичку Србију.

Ми верујемо у долазак Новог, верујемо у Ново које ће неминовно доћи... У душама нашим младим одзвања његово наступање... Ми већ чујемо његове муцаве шапате, као тихи жубор потока, и искидане мутне речи, које ће се разбуктати у снажне судбоносне и спасоносне, велике и никад неречене Речи, који ће измученом и израњиваном човечанству рећи снажно, младо, здраво и свеуједињујуће Српство.

Ми верујемо, и све паклене сумње, противречности, опречности, очајања, малодушности, ужаси, и грозоте данашњице не могу, уништити ту веру нашу, пламену, гранитну, младалачку.

Ми верујемо у Ново...

Ми стварамо Ново...

Ми ћемо остварити Ново...

И ново мора доћи...

А то Ново доноси нам Збор и његов неустрашиви вожд Димитрије Љотић.

„Нови пут“, бр. 31, 4. септембар 1933.

Више о јеромонаху свештеномученику Митрофану Матићу ОВДЕ