ТРЕЋИ НЕМАЧКИ РАЈХ И ХРИШЋАНСТВО

 

Рајхепископ Људвиг Милер и Адолф Хитлер у храму на молебану
 пред почетак једног политичког митинга 

„Хришћанство узимамо као основу нашег колективног морала и породице,

 као језгро нашег народа и државе, стављамо се под његову чврсту заштиту...

Нека Свемогући Бог узме наше дело под своју милост, да просвети нашу вољу,

 благослови наше видике и да нас обдари поверењем нашег народа.“

 Из говора Адолфа Хитлера којим се први пут обратио немачкој нацији као канцелар, 1933.

 

Током многих десетлећа након завршетка Другог светског рата, званична светска историографија немачком национал-социјализму предвођеном Адолфом Хитлером, најчешће приписује паганско – окултистичке одлике, док умеренија критика у идеологији Национал-социјалистичке немачке радничке партије (NSDAP) препознаје латентно антихришћанство.

Дошло је време да напишемо нешто о овоме, да покушамо да што боље  систематизујемо објективне информације које се могу пронаћи на ову тему, одбацујући култур-марксистичке фалсификате ове значајне историографске контроверзе.

Поред мита о холокаусту, једна од најфалсификованијих страница Трећег Немачког рајха (Drittes Deutsches Reich) од стране пишућих историју победника, била је религиозна.

Типичан примерак америчко-јеврејске антихитлеровске пропаганде која Хитлерову Немачку представља као антихришћанску: рука са свастиком пробада ножем јеванђеље, са натписом - "Ово је непријатељ".

Наш кратки историјско-ревизионистички осврт на тему религиозности Трећег рајха, како ћемо видети у наставку текста, оповргава већ дубоко уврежене тврдње да је Трећи рајх био антихришћански, пагански, окултистички или у најмању руку секуларистички режим. Из наведених података можемо видети да је националсоцијалистичка Немачка била свесно опредељена хришћанска држава. Ипак, изнети афирмативни подаци и закључци на тему религиозности националсоцијалистичке Немачке, не значе да аутор, као православни монархиста, подржава политичку идеологију НСДАП-а, већ да се истражујући задату тему сусрео са грубим фалсификатима, злонамерним изостављањем свега позитивног из датог периода немачког друштва као и очигледним ноторним неистинама које су плански деценијама изношене као историјске догме од стране победника из Другог светског рата, а све у сврху потпуног демонизовања пораженог непријатеља и непријатељске идеологије. Стога, циљ овога текста није афирмација националсоцијализма, него другачији, ревизионистички приступ и сагледавање историјских података тог тако мучног контроверзног минулог времена.   

Чак и када би узели у обзир све негативне критике званичне историографије, Трећи Рајх ни тада не можемо окарактерисати као антихришћански режим.  Шта више, Хитлерову Немачку не можемо сврстати чак ни у државу секуларног типа. Али, ако одбацимо фалсификате, пренебрегнемо постојеће предрасуде и антифашистичке идеолошке стеге и сагледамо доступне чињенице везане за однос Рајха и НСДАП-а према религији, долазимо до закључка да је Немачка у то доба била изразито хришћанско друштво са таквим степеном хришћанског благочешћа са каквим се у то време није могла похвалити ни једна друга држава, па чак ни многе европске државе пост-средњовековне епохе. Погледајмо зашто је то тако.

Поред католицизма и протестантизма, благонаклоност националсоцијалистичке Немачке, уживала је и православна црква. Нарочито Руска Загранична Црква коју је сачињавала руска антикомунистичка монархистичка емиграција. Мало је познат податак, да су Руски емигранти монархисти имали важан удео у стварању националсоцијалистичке партије као и њене идеологије (више о томе ОВДЕ), нарочито оног њеног сегмента, супротстављања антихришћанској јудео-масонској завери рушења европских монархија и старог хришћанског европског поретка, преузимање глобалне власти од стране Јевреја и стварање новог јеврејског антихришћанског светског поретка.

Постоје врло мало сачуваних података о томе да је Трећи Рајх са посебном пажњом и чак симпатијом пратио делатност православног свештеника, по националности Немца, а по политичком убеђењу национал-социјалисту оца Рафаила Милкеа, који је надахнут делом Светога Саве Српског, настојао да створи аутокефалну Немачку православну цркву са идејом да баш она постане национална црква немачког народа која би превазишла поделу на протестанте и католике.  Отац Рафаилo је завршио богословски факултет у Варшави, а у чин свештеника је рукоположен у Београду. За време национал-социјализма ова православна мисија се међу Немцима толико развила да је за њене потребе хиротонисан немачки православни епископ у Висбадену, са тенденцијом да се на територији Рајха образује немачка православна митрополија која би до осамостаљења канонски била потчињена српској патријаршији. Богослужења су вршена на немачком језику, ради чега су готово све богослужбене књиге преведене на немачки језик. Намеру власти да ће изградити храмове за потребе НПЦ прекинуо је рат, те су богослужења углавном обављана у руским црквама. Такође, због рата је одложена намера власти да подрже Милкеову идеју да се при берлинском универзитету отвори православни богословски факултет. Са поразом Немачког Рајха ова идеја је ишчезла.

Односи националсоцијалистичких власти према традиционално немачким црквама, лутеранској и римокатоличкој, одликовали су се узајамном подршком и лојалношћу. Противречности које су постојале између власти и појединих црквених делатника, углавном нису имале богословски карактер. Једино је са римокатоличком црквом постојао већ давно постојећи спор, који није решен још од Средњег века, а то је стремљење Немаца да за своју државу остваре црквену самосталност у односу на Рим.  И поред тог спора Хитлер је 1933. године са Ватиканом потписао конкордат у коме је немачка држава гарантовала католичкој цркви очување свих права и привилегија.

НСДАП-а је сматрао да су римокатоличка и протестантска црква политиканством искривиле изворно „херојско“ хришћанство и да оно, уз сво поштовање цркве и њене доктрине, мора бити враћено изворном предању (Überlieferung). У том контексту, НСДАП је створила самосталну немачку националну цркву (Reichskirche) која је по узору на Ромејско царство била у сагласју (симфонији)  са немачким хришћанско-националним војинствујушчим духом. На чело те цркве постављен је епископ Људвиг Милер са титулом архиепископа, односно рајхепископа (Reichsbischof). Ово достигнуће Адолфа Хитлера владика Николај Велимировић је упоредио са великим делом Светога Саве српског, дословно рекавши: 

„Ипак се мора одати признање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у 20. веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“

У главној тачки свога програма НСДАП наводи да је њена идеолошка основа „позитивно хришћанство“ (Positives Christentum), то јест, борбено антисемитско хришћанство, насупрот „политички коректном“, синкретистичко-екуменистичком у односу на јеврејство и Јудаизам, бљутавом, млаком и разводњеном хришћанству, које се бори против жидовско-материјалистичког духа који је окупирао Европу и тадашњи хришћански свет.

"Антисемитизам, говоре, - није хришћански. По њиховом мишљењу, хришћанин је онај, ко немо посматра, како Јеврејин стеже омчу око његовог врата. А бити заиста хришћанином, значи: љубити ближњега свога, као самог себе! А мој ближњи је онај ко је са мном свезан крвљу. Ако га волим, дужан са да мрзим његове непријатеље". Др. Паул Јозеф Гебелс, министар просвете и пропаганде Трећег Немачког Рајха

Неодобравање световне, а не духовне политике Хитлера долазило је само од протестаната масонско-пацифичко-екуменистичке оријентације. Све остало конзервативно традиционалистички настројено свештенство, било које конфесије, у мањој или већој мери, подржавало је политику Хитлера, нарочито његову борбу за избављење света од непријатељске хришћанству јеврејске политичке светске доминације. Међу њима се свакако истицала Руска Загранична Црква која није скривала своје велике симпатије према Вођи Трећег рајха, како у  предратном, тако и у ратном периоду, окарактерисавши напад на СССР хришћанским крсташким походом против антихриста.

Руска саборна црква у Берлину, задужбина Трећег Рајха

Трећи Рајх је од 1930. до 1940. био светски лидер по броју саграђених цркава (више од 430), а у периоду од 1938. до 1944., због ратног стања и потребе великих расхода на војну индустрију, подигнуто је и рестаурирано око 120 цркава. Међу тим храмовима истиче се грандиозна саборна црква Васкрсења Христовог у Берлину коју је Хитлерова влада саградила за потребе Руске Заграничне Цркве. Митрополит Антоније Храповицки, поглавар РЗЦ се том  приликом захвалио високом пруском функционеру биригадефиреру СС Хансу Керлу (Hans Kehrl) који је од стране Фирера био опуномоћен за послове око изградње руске православне цркве:

„У време када Православна црква у нашој домовини пролази кроз невиђене прогоне, посебно смо дирнути пажњом немачке владе и ваше лично, то у нама буди осећај дубоке захвалности према немачком народу и његовом славном вођи Адолфу Хитлеру и подстиче нас на срдачну молитву за њега и немачки народ, здравље, благостање и о Божанској помоћи у свим њиховим делима “.

Са многих католичких и протестантских цркава широм Немачке и Аустрије оглашавала су се звона која им је Фирер лично подарио.Таквим неимарством не може се похвалити ни један државник као ни једна држава тог времена.

Тзв. Хитлерзвона (Hitlerglocke) су после рата скоро сва уништена. Последње Хитлерзвоно је недевно откривено на катедрали града Херксхајма (Herxheim), које је услед притисака тзв. грађанске иницијативе јеврејских држављана убрзо морало бити уклоњено.  

Васкрс (Ostern) и Божић (Weihnachten) прослављали су се на државном нивоу. Изучавање веронауке у школама Трећег Рајха било је неизоставни део просветног програма. Школски дан је започињао Оченашом (Vaterunser). Хитлерово инсистирање на верском образовању нације било је више него очигледно:  

"Секуларне школе су недопустиве, баш због тога што у њима нема верске наставе, а општеморална настава без верског основа гради се на ваздуху; из овога следи да васпитање личности треба да се опире на веру... нама су потребни верујући људи." Адолф Хитлер, из говора у Рајхстагу, 1933.

Мало је познат податак да је своје партијске конгресе НСДАП такође започињала молитвом.

Што се тиче паганства требамо знати да је Немачка пре доласка Хитлера на власт, била преиспуњена неопаганским покретима који су себе називали Народни покрет (Völkische Bewegung). Ту пошаст по немачки народ Адолф Хитлер је у својој књизи „Моја борба“ (Mein Kampf) назвао „казном Божијом“.

Веома важно је нагласити да је паганизам као изразито антихришћански покрет у Трећем рајху био забрањен. Ипак, много пре него што су почеле директне репресије националсоцијалиста против неопагана, многи од њих су постали чланови НСДАП-а. Њихово присуство у партији објашњено је чињеницом да је у раном НСДАП-у постојало више алтернативних покрета и група који нису у потпуности делили ставове руководства о разним питањима. Штавише, пагани, чланови НСДАП-а, били су у сталној опозицији генералној идеолошкој линији Адолфа Хитлера. Партија националсоцијалиста у ери борбе за освајање власти у Немачкој покушала је да се не фокусира на верска питања и "макијавелистички" је користила све расположиве снаге у политичкој борби за преузимање кормила брода немачког народа. Слично овоме, руководство Трећег рајха је било принуђено да уради исто и у време рата, када су све националне снаге морале бити консолидоване. Готово је извесно да би по за Немачку позитивном исходу рата, паганизам, у мирно време, био у потпуности искорењен.

Карактеристичан је пример прослављеног генерала Ериха Лудендорфа, по убеђењу неопаганина, који је у почетку подржавао НСДАП, али се крајем двадесетих и почетком тридесетих озбиљно посвађао са Хитлером на религијској основи и демонстративно  напустио НСДАП. Генерал је био ватрени присталица оживљавања „немачке вере“, покушавајући да промовише своје верске погледе кроз окултну „Таненбершку унију“ (Tannenbergbund). Ово друштво је 1930. године објавило књигу под називом "Римски Јуда", у којој је критикован НСДАП и Адолф Хитлер из угла неопаганства. Сви напади сводили су се на чињеницу да су национал-социјалисти и њихов Фирер "национални издајници, хришћански фанатици, папини следбеници и Жидови.“

Др. Гебелс је одговарајући на оптужбе да чланови НСДАП, као опредељени хришћани верују у Јеврејина Исуса Христа одговорио:

"Христос је први и највећи противник Јевреја. Он им је објавио рат. Зато га је јеврејство склонило са пута. Јер им је Он до темеља уздрмао њихову долазећу светску владавину. Јеврејин - то је лаж у човечијем обличију. Он је први у историји приковао на крст вечну Истину у обличију Христа. И то се понављало десетине пута током двадесет векова, а понавља се и данас."

Поред забране паганизма, у Трећем Рајху су криминализовани још и масонерија, окултизам, спиритизам, теозофија и атеизам. Хомосексуализам, феминизам и порнографија су такође прохибитовани. Чедоморство које је јуридички изједначено са убиством, сузбијано је строгом породичном политиком фертилитета изложеном у чувеном националсоцијалистичком слогану "Три К" - Kinder, Küche, Kirche (дете, кухиња, црква), као манифест традиционално породичне политике Трећег Рајха.

Рајх је нарочито неговао антифеминистички култ жене – мајке и субвенцирао је пројекат многодетне породице. У сврху афирмације овог пројекта Хитлер је лично установио јединствени женски орден Мајчински крст (Mutterkreuz), на чијем реверсу је писало „Деца оплемењују мајку“ (Das Kind adelt die Mutter). Цензурисана је разуларена модерна музика као и сваки облик модерне уметности и моде које су националсоцијалисти прогласили дегенеративним (Entartete Kunst) и декадентним појавама од којих нација треба бити заштићена.

Успостављање националсоцијалистичке власти захтевало је чврсто разумевање њене идеологије од стране свих њених следбеника у свим сферама друштва. Због тога је састављен „Програм и светоназор НСДАП-а“, који је усвојен као обавезан идеолошки приручник за SA, SS, HJ, NS-Frauenschaft, BDM итд. Ради илустрације садржаја, цитираћемо један део овог програма:

„Култура средњег века одвијала се под симболом крста; славни подвиг, спремност на жртву, верска храброст нашли су свој корен у хришћанству. И зато би, наравно, требало пажљиво разликовати унутрашњу духовну суштину хришћанства од његовог вишеструког извртања које се манифестује у његовом секуларизованом облику. Партија као таква заузима позицију позитивног хришћанства и под хитно покреће борбу од суштинске важности, усмерену против  декаденције која трује наше људе у областима уметности, књижевности, науке, позорнице, кинематографије и, пре свега, новинарства."

Похађање црквених богослужења била je једна од обавеза немачке омладине (HJ)

Првобитне прославе солстицијске ноћи које су у Рајх у почетку прогурали преостали адепти неопаганства, а која су на себи носила печат паганских светковина, убрзо су замењене ходочашћем у Мариенбург, престоницу средњовековног витешког реда Свете Дјеве Марије Тевтонске.

Хитлер се у својим политичким говорима и обраћањима народу веома често позивао на Бога, што је у односу на екстремно секуларистичку европску главнотоковску политичку мисао било нешто  сасвим неуобичајено.   

"У овом тренутку замолио бих само Господа Бога: да, као у прошлости, тако и у годинама које следе, благослови наш рад и наше деловање, наш суд и наше одлуке, да нас чува од сваког лажног поноса и од сваког кукавичког ропства, да нам помогне да пронађемо прави пут који је Његово Провиђење одредило немачком народу, и да нам да храбрости да ходимо право, да никада не грешимо, никада не попуштамо пред било каквим насиљем, пред било каквом опасношћу... Уверен сам да људи које је Бог створио треба да живе у складу са вољом Свемогућег... Да нас Провиђење није водило, често не бисмо могло пронаћи ове вртоглаве путеве... Тако је, ми националсовцијалисти у дубини срца држимо своју веру. Не можемо другачије: нико не може стварати свестку историју или историју народа, осим ако на његовом науму и у његовој снази не почива благослов Божијег Провиђења." Адолф Хитлер, из говора у Рајхстагу, 20. фебруара 1938.

Осврнимо се и на хришћански карактер војске Трећег Рајха. Поред натписа „С нама је Бог“ (Gott mit uns) на копчама војничких каиша, по много чему другом се армија Вермахта могла сматрати христољубивом. Вермахт је располагао огромним бројем војног свештенства, већем него што су поседовале све „савезничке“ војске заједно. Ово је Вермахту давало могућност да ратни свештеници редовно служе литургије у пољским условима као и да редовно причешћују прилично велики број војника пред полазак у борбу, а погинуле да сахрањују уз свештеничко опело.

Причешће војника Вермахта за време бојевих дејстава током Другог светског рата

Теренско богослужење Вермахта за време Другог светског рата

Тема религиозности Борбених Шуцштафел (Waffen SS)  формација, од стране антифашистичких историчара и агитпроп публициста подвргнута је фалсификовању незамисливих размера. Међутим, религиозно стање Борбених ШШ трупа било је сасвим слично са Вермахтом: 1940. године више од 2/3 припадника СС-а сматрали су себе хришћанима. И овде говоримо искључиво о немачким јединицама, у страним СС формацијама је та бројка била још већа. Борци националсоцијалистичког реда похађали су редовне службе, учествовали у црквеним тајнама, крштавали децу и узимали учешће у слављењу хришћанских празника.

У овом контексту веома је индикативана Химлерова идеја да се у послератној Европи оснује својеврсна СС витешка држава Бургундија. Ову идеју начално је подржавао и Фирер. Први канцелар ове творевине по Химлеровој замисли требао је бити Белгијанац Леон Дегреле, конамандант добровољачке вафен-СС дивизије „Валонци“. Есесовска Бургундија је замишљена као независна држава у оквирима Европског Рајха, која не би била састављена искључиво од Немаца. Имала би сопствену владу, законе, армију, валуту итд. Бургундија би требала послужити као идеална социјална држава за пример осталим земљама света. Ако предпоставимо да је Химлеров кандидат за првог канцелара замишљене СС државе требао бити Леон Дегреле, свима познати искрено верујући и ревносни католик (његова белгијска фашистичка партија се звала „Христос Краљ“ – „Christus Rex“), онда би ово есесовско царство тешко могли и замислити као антихришћанску паганску државу. 

Трећи Рајх је био јединствена држава у ХХ веку која је успешно институционално спровела план уништења атеизма. Политичко руководство Трећег Рајха за разлику од њихових колега у светској политици не само да су се изјашњавали као хришћани, него су то потврђивали и делима, спроводећи практику хришћанског живота и у јавном животу. Похађање црквених богослужења, учешће у светим тајнама био је нераздвојни елемент живота немачког националсоцијалисте, током целог периода Хитлерове власти.

Хитлер је у својим говорима често истицао хришћанство као основу Трећег рајха:

„Управа Рајха види у хришћанству непоколебиви фундамент морала и народног поштења. Ми штитимо хришћанске основе наше земље.“

Поред тога, Трећи рајх је био јединствена земља која је пружила одлучан отпор нарастајућој пошасти жидовског материјализма, атеизма и моралној декаденцији друштава међу традиционално хришћанским државама широм света. Трећи рајх је остварио такав револуционарни успон хришћанства у атеистичком дехристијанизованом 20. веку, који се једино може поредити са христијанизацијом друштва у римско-ромејском цареконстантиновском Рајху.

"Паралелно са физичким васпитањем, неопходно је почети борбу и против моралног отрова. Заиста, суштини гледано, сав наш савремени јавни живот постао је расадник сексуалних саблазни и раздражености. Погледајмо само програм наших биоскопа, естраде и позоришта и ви нећете моћи одрећи, да све то ни издалека није она храна коју потребује наша младост... Позориште, уметност, књижевност, биоскоп, штампа, плакати, изложбе - све то треба бити очишћено од било каквих пројава нашег трулог друштва и стављени у службу моралним, културним и политичким идејама." Адолф Хитлер, "Моја борба", том 1, глава 10 

Можда је баш због оваквог одлучног отпора жидовској материјалистичкој идеји, жидовска пропаганда од националсоцијалистичке Немачке направила синоним за највеће исконско зло какво свет до сада није видео. Индикативно је да сва та демонизација није импутирана чак ни реалном архизликовцу, тиранину и осатањеном поробљивачу народа Наполеону. Вероватно зато што је његово физичко покоравање света носило са собом идеолошко покоравање јудеомасонској доктрини Француске револуције, иза које је свакако стајала јеврејска антихришћанска завера. Уз то, својим освајањима Наполеон се одуживао и својим менторима и финансијерима, спроводећи на освојеним територијама општу дегетоизацију и еманципацију Јевреја, омогућивши им чак да под његовим покровитељством после 2000 година поново обнове рад синедриона.

Због убедљивости, препоручујемо свима да, након што прочитају дати материјал, прибегну упоредној анализи актуелних државних власти широм света, колико год се трудили, нећете нигде наћи већи степен христијанизације друштва и државних институција него што је то било у Трећем рајху за време владавине НСДАП-а.

"Јеванђеље покреће народ", наслов нац.соц. недељника "Deutschchristlishen", 1934.

Наш скроман допринос историјском ревизионизму завршићемо цитатом посланице (1942.) руског заграничног архијереја Тихона, архиепископа Берлинског и Немачког:

„Из велике Немачке Адолфа Хитлера, која трудом свога Вође и преданошћу немачког народа, сада стоји у центру ослободилачке борбе против сила таме и која брани хришћанство, подижем свој глас позивајући све да препознају опасност и да се уједине у борби против сила Таме и Лажи, које прете да погрузе цео свет у океан суза, крви и свеопштег озверења. У тој борби ми смо сједињени са свим верницима без обзира на вероисповедне разлике, изнад религиозних и националних граница. Деца Сатане кренула су у поход не само против Православља, већ и против целог Хришћанства уопште.“  

Погледајте још: НЕОСТВАРЕНА ИДЕЈА НОВЕ СВЕТЕ АЛИЈАНСЕ и 22. јун 1941.