Заборављени рат за царство Христово, Мексико,1926-1929.

„За моју малу дечицу коју не могу пољубити, коју не могу, као што сам често чинио, пустити да спавају у мом наручју, шаљем овај поклон: сва оскудица коју трпе, све туге које они и ја подносимо, само су због једног циља – да им оставим пут, означим стазу, једину која доноси прави мир...“ генерал Горостиета, из ратног писма својој жени

Од почетка 20. века, свет је био сведок глобалне револуције која је дигла руку против свега што је хришћанска цивилизација сматрала светим. У Русији, након мучеништва цара, безброј руских православних људи, поготово свештеника и монаха, је убијено. Цркве и манастири су систематски пљачкани и скрнављени. Православни исток, међутим, није био једина мета демона тог доба. Ако je светскa револуцијa 20. века најјаче ударилa на Исток, у сами центар православља, Русију, на западу је ударен „трећи Рим“, упориште католицизма, Мексико. Док су куполе цркава рушене у Русији, олтари су oбарани у Мексику.

Како бисмо разумели величину трагедије која је задесила Мексико, морамо прво погледати како је изгледао Мексико пре него што је постао савремена секуларна држава. Многи повезују Мексико са криминалом, неписменошћу и општом бедом, и сматрају га примитивном земљом која је само патила од како је покорена од похлепних Шпанаца пре четири века. Морамо схватити, међутим, да као и већину историје у садашње време, ову слику шире они који доминирају савременом историјом, атеисти, марксисти и масони. Лењин је тако истинито рекао: „Понови лаж довољно пута и она ће постати истина.“ Хајде дакле да поништимо те лажи. Јасно је да је данашња несрећа Мексика последица марксизма, а не шпанских конквистадора.

Оно што марксисти воле да превиде је чињеница да када су конквистадори стигли, они нису покорили слободан народ. У стварности, без обзира на многе злоупотребе са њихове стране, они су уствари ослободили староседеоце који су били поробљени од много окрутнијег господара: Астека. Поред тога што су своје поданике третирали као робове, ово окрутно племе је упражњавало сурово жртвовање људи и људождерство на шокантном нивоу. Кортез је затекао цивилизацију која се урушава, нацију која се буквално прождрала у демонској помами. Процењује се да су Астеци убијали 80.000 људи годишње тако што су им вадили срца док су још куцала, черечили их, а затим јели своје жртве. Током једног фестивала у част отварања новог храма, можда 20.000 људи је убијено у току само четири дана. Те реке крви, проливене да се задовољи пожуда демона, вапиле су за Божијом правдом. Само 500 људи под командом легендарног Кортеза је било довољно да се покори цео Мексико. Шпанци су били жестоки и у биткама прекаљен народ након векова борбе против Мавра у њиховој земљи. Помогла су им мексичка племена која су била уморна од доминације Астека. Поврх свега тога, конквистадори су били вођени својом вером. Сматрали су да доносе Јеванђеље у земљу утонулу у демонски мрак. Тамо где би они дошли као освајачи, уништавали су храмове идола. Градили су цркве, школе и побољшавали пољопривреду. Током 300 година католичке шпанске владавине, Мексико је израстао у цивилизовану земљу чије су се образовање и култура могли мерити са европским.

Након што је Мексико добио независност од Шпаније 1821. год., похаран је грађанским ратовима и нестабилношћу. Лишена покровитељства и заштите шпанске круне, Католичка црква је много пропатила. Након што је Америка покорила Мексико у освајачком рату (1848), сваки председник Мексика је био масон и марионета масонске америчке владе. Они су добили врло јасан задатак: уништити Католичку цркву у Мексику, што је значило у целости искоренити хришћанску веру у Мексику. Масонским председницима је речено да науче Мексиканце да презру своје везе са хришћанском Европом и да уместо тога величају њихово „право“ наслеђе, крваву, демонску цивилизацију Астека.

Док су јеврејско-амерички банкари подржавали бољшевичку Русију, масонске и јеврејске снаге подржавале су сличну револуционарну владу у Мексику. 1924. год., Плутарко Елиас Калес (Plutarco Elias Calles), шпански Јевреј и масон тридесет трећег степена, је постављен на власт од стране америчке владе. Следећи марксистички дух тог времена, Калес је сматрао да је (католичка) Црква извор свих несрећа у Мексику. Баш као што су бољшевици урадили у бољшевичкој Русији, прво је успоставио лажну марионетску цркву да ослаби веру људи. Русија је имала лажну „Живу Цркву“, а Мексико је имао свог лажног „патријарха,“ масонског свештеника Переза који је предводио „патриотску“ цркву, „Мексичку католичку цркву“, која је била богохулно ругање оригиналу. Ево једног примера њеног цинизма – уместо вина, „мексичка“ црква је користила „мескал“ (жестоко пиће направљено од агаве!) током богослужења. Мексички народ, међутим, ту подвали никада није прихватио и марионетска црква је добила само шачицу следбеника.

Јевреин-масон Плутарко Елиас Калес

Видевши да неће успети тако лако, Калес је предузео много ригорозније мере. Иницирао је серију закона да елиминише упражњавање хришћанске вере у Мексику. Манастири и црквене школе, некада светионици духовног раста и образовања, су затворени и забрањени законом. Црквена имовина је проглашена имовином државе. Цркве су конфисковане, оскрнављене и уништаване или претворене у штале или друштвене сале. Од свештеника се захтевало да се региструју код државе; то је међутим била само замка да се уништи свештенство.

Страни свештеници су протерани. Од других се захтевало да се ожене како би могли од државе добити дозволу да служе. Свештенству је забрањено да носи мантије на јавним местима. Од свештенства је захтевано да се закуну да неће проповедати веру изван храмова или ће им у супротном бити забрањено да служе.

Егзекуција свештеника од стране Калесових федералаца (мексичких бољшевика)

Калесова влада је покренула кампању правог тероризма против свештенства и верника. Католичке јавне личности су убијане као и свештеници. Чак су и младе жене биле киднаповане док су излазиле из цркве, затваране и силоване. Калес је објавио да мора да се покрене цела „психолошка револуција“. Похађање секуларних државних школа, где су децу учили атеизму, је постало обавезно. Чак је и помињање Бога, што је део мексичког свакодневног говора, морало да буде искорењено. Ако би чули некога да користи изразе „ако Бог да“, „Не дај Боже“ или адиос (скраћеница за традиционални шпански поздрав Continuemos a Dios louvamo, настављајмо величати Господа) морао је да плати казну. Ако би верници покушали да пруже отпор, били би убијени – често су свештеници били убијени у самом олтару а народ на њиховим клупама у цркви.

Катакомбни (нерегистровани) свештеник пред екзекуцијом

Све ово је рађено уз подршку Америке, а што је најсрамотније, уз подршку самог Ватикана. Уместо да предузме неку акцију, папа Пије XI је издао серију баналних посланица као одговор на овај геноцид. Надбискуп Мајкл Џозеф Крли (Michael Joseph Curely), из Балтимора (Мериланд, САД) је, подстакнут праведним гневом, изјавио: „Калес прогони Цркву јер зна да има одобрење од Рима. Наша влада (америчка) је наоружала Калесове убице. Наше пријатељство га је охрабрило у овом гнусном подухвату: да уништи саму помисао о Богу у главама и срцима милиона Мексиканаца.“ Било је јасно да је у питању међународна завера масона. 28. маја 1926., Калес је примио масонску медаљу за заслуге из руке Великог шефа Шкотске ложе у Мексику. 12. јула, следећа декларација се појавила у штампи: „Међународни масонски покрет прихвата одговорност за све што се догађа у Мексику и спрема се да мобилише све своје снаге за методичну, целовиту примену договореног програма у тој земљи.“ Програм, као што се може видети из усвојених закона, је био јасан: елиминисати упражњавање хришћанске вере у Мексику.

Међутим, није било лако избрисати 400 година хришћанства. Мексички народ се дигао на масовне протесте против овог културног и верског геноцида. Прво су бојкотовали државна предузећа. Куповина дувана и железнички саобраћај су смањени за невероватних 74%, а за само неколико недеља Народна банка је изгубила седам милиона пезоса. Од укупно 15 милиона становника, два милиона су потписали петицију против овог геноцида. Између десет и петнаест хиљада богомољаца који су босоноги са крунама од трња на главама, крстарили земљом у покајничким литијама, немилосрдно су покошени владиним машинкама.  

 24. јула 1926. год. стигао је телеграм из Рима у коме се каже да Ватикан неће прихватити нове законе владе Мексика који се тичу регистрације свештеника. Одговор Рима на прогоне Цркве био је више него чудан: објавили су да почевши од 31. јула 1926., суспендују све свете тајне у Мексику, тј. Рим је овим указом народ Мексика ускратио крштења, венчања, исповести, причешћа! Није јасно да ли је овај контраверзни указ био својеврсно саучесништво Калесовој влади или можда покушај да се народ подстакне на побуну? Њихови мотиви су непознати, али је реакција била огромна. Током месеца јула, људи су се тискали у црквама и ноћу и дању, исповедајући и причешћујући се, крстећи се и венчавајући се. Било је то време покајања и промене за многе. Схватајући да неће више имати свете тајне, људи су пожурили да своје животе доведу у ред. Многи који су се отуђили од цркве дошли су да се исповеде. Они који су живели у греху, дошли су да се венчају. Као Нинива старог времена, Мексико је дигао своје руке преклињући Бога. Људи нису могли веровати да ће им баш то најсветије бити одузето, али то се заиста десило. Пред поноћ 31. јула, последња миса је служена. Следећег дана, био је први дан у 400 година да миса више није служена у Мексику.

То је било сувише за хришћански народ Мексика. Многи свештеници, пркосећи бискупима, отишли су у илегалу, тајно служећи. Борбени вапај се ширио међу побожним Мексиканцима: Viva Cristo Rey! Живео Христос краљ! Због овог узвика, Мексиканци који су покренули борбу за одбрану своје вере, названи су кристероси. Мексички народ је почео да се отворено буни. У јануару 1927., хришћани Мексика подигли су оружани устанак: прво 20.000, до краја године 30.000, а 1929., њихов број је нарастао на 50.000. Били су лоше наоружани, са малим бројем пушака и карабина. Већина су носили само секирице, мачете или мотке. Народ их је подржавао са мало средстава које је имао. Њихов дух међутим је био дух одушевљених крсташа, са песмом и молитвом на уснама. Један стари кристерос се сећао: „Било нас је 1.000, онда 5.000, а онда још више! Сви су кренули као да иду у жетву... Чврсто смо били решили да умремо за Христа.“ Иза мушкараца способних за борбу ишли су старци, па чак и дечаци, надајући се мучеништву. У почетку, изгледало је да то неће бити ништа друго до покољ. У првим борбама кристероси су били покошени од много боље наоружаних и обучених федералаца, који су имали лака оклопна возила којим их је снабдела Америка, артиљерију и чак борбене авионе, којима су управљали амерички пилоти. Један официр надмено је писао Калесу: „Они више личе на ходочаснике него на војнике. Ово није војна кампања, ово је лов!“ Сам председник је закључио да ће се ово „окончати за мање од два месеца.“

Борци за веру - кристероси

Разлика у наоружању, међутим, није могла да надокнади разлику у снази духа и моралним убеђењима. Федералци су могли имати драстичну предност у првом, али су имали озбиљан недостатак последњег, а то је ишло у корист одлучних кристероса. Иако су федералци носили униформе, понашали су се као бандити. Константно пијани или на марихуани, пљачкали су, продавали оружје непријатељу, и дезертирали у великом броју, до 30.000 годишње. За разлику од њих, кристероси су се понашали као прави војници: није забележено ниједно дезертерство или отпадништво, иако су били врло често страшно мучени након заробљавања, пре него што би били погубљени.

Кристероси са барјаком Богородице Гвадалупске

Вође кристероса су били занимљива група различитих људи из свих слојева друштва. Хесус Деголадо (Jesus Degollado) је био апотекар, али је достигао чин главнокомандујућег до краја рата. Легендарни Ел Каторце („El Catorce“ или „Четрнаест“), Викториано Рамирез (Victoriano Ramirez) је радио као радник на ранчу и био је робијаш који је добио свој надимак јер је сам убио 14 федералних војника који су га прогонили као побуњеника. Такође је и неколико свештеника узело оружје, а најпознатији и најпопуларнији су свештеници Аристео Пердоза (Aristeo Pedroza) и Хозе Рејес Вега (Jose Reyes Vega).

Генерал Енрике Горoстиета, преобраћени атеиста и масон

Можда је највеће изненађење долазак међу генерале једног од малобројних  професионалних војника, генерала Енрикеа Горостиета и Велардеа (Enrique Gorostieta y Velarde), масона тридесет трећег степена и атеисте. У почетку је његова мотивација можда била само чисто плаћеничка јер је био унајмљен од стране Лиге за очување верских слобода да за добру плату употреби своје богато војничко искуство као војни стратег на страни Кристероса. У почетку, Горостиета је наљутио многе својим отвореним непоштовањем вере, чак палећи цигарете током мисе под ведрим небом. На крају, међутим, вера његових људи је преобратила овог циника и безбожника. У својој књизи „Побуна кристероса“ (Cambridge Press) Жан Мејер (Jean Meyer) дирљиво описује шта је Горостиета видео док је посматрао кристеросе у акцији:

„Војници у сандалама, обучени у белу тканину, још увек пуни духа заједништва својих села, духа својих поља, својих међусобних обећања, духа заједништва својих породица, који су чврсто стајали под кишом метака, нису оклевали да одговоре на најузвишеније захтеве, и пред његовим очима прешли су ону линију иза које више не волиш себе, иза које нико не мисли како да сачува свој живот. Видео их је како устају и мирно марширају у битку, јуришају са мачетама у руци на федералне машинке, и теже висинама на којима прости сељаци почињу да нам изгледају као велики ратници“...

Генерали Елкаторце и Лоренсо

Таква надљудска храброст и вера нису могле да не дирну огрубело срце генерала који је почео да верује у Бога, Који је, било је јасно, био извор свега тога. Почео је да на грудима носи велики крст и да говори о својој вери у Бога. Умро је као побожни католик и јунак. Иако су федералци опколили кућу у којој је био док је био у извиђачкој мисији са неколико људи, одбио је да се преда и изашао је борећи се. Више је волео да умре и поведе са собом у смрт што је више могуће федералаца. Двојица генерала које је бивши атеиста анти-клирик поштовао највише, свештеници Педроза и Вега, умрли су сличном херојском смрћу тог истог месеца, недуго пре окончања сукоба. Били су поштеђени горчине коју би осетили да су видели тужан крај њиховог племенитог подухвата.

Жене кристероси из женске бригаде свете Јаванке Орлеанке

Међутим, нису само мушкарци учествовали у рату. Један федерални војник мрко је рекао: „Не бисмо погрешили да их све побијемо, јер су се сви до једног побунили.“ Мексичке жене су дале огромну подршку у рату, организујући се у своје властите тајне армије, Женске бригаде свете Јованке Орлеанке или жене Христови војници (Guerrilleras de Cristo). Све је почело са групом од само 17 жена у јуну 1927., која је нарасла на 25.000, са 56 дивизија до краја рата. Чак су и девојчице од 14 година учествовале у устанку. Ова бригада је играла кључну улогу у рату кристероса тако што је обезбеђивала новац, храну, информације, склониште и негу за рањене војнике кристеросе. Организовале су тајне мисе и давале уточиште свештеницима кристеросима како би могли да обављају свете тајне. Ако би били откривени, били су погубљени. Биле су такође одговорне за велики шпијунски комуникациони систем, а прибегавале су чак и таквим мерама као што је ушивање порука у ђонове својих ципела. Многе жене су добиле посао у федералним фабрикама оружја одакле ће кријумчарити муницију у специјалним прслуцима уз невероватну храброст и домишљатост. Направиле су тајне радионице за производњу експлозива, као нпр. граната направљених од конзерви желеа. Сваки члан бригаде се заклео испред крста да ће чувати своје чланство као тајну, чак и од породице. Нема доказа да је ова заклетва икада погажена, чак ни током мучења. Невероватно, али ова масивна организација је функционисала у савршеној тајности пуне две године пре него што је откривена.

Жене кристероси су биле поносне да дају чак и своју децу за подухват устанка кристероса. Целе породице су учествовале у борби. Можда је  најинспиративнији херој кристероса било једно дете: Хозе Санчез дел Рио (José Sanches del Rio). Рат је избио када је овај побожни дечак имао само 12 година. Његова два старија брата су одмах отишла на ратиште, и он је чезнуо да иде за њима. Када је напунио 13 година, молио је мајку да га пусти да иде, говорећи: „Мама, никада није било лакше задобити рај него сада.“ Најзад му је дала благослов, а он је морао да путује 20 миља сам, пре него што је нашао генерала који га је прихватио у своје редове. Хозе је надахнуо цели пук својом побожношћу и ентузијазмом. Ускоро је почаствован врло опасном али славном позицијом носиоца барјака. Федералци су га заробили у бици када је дао свог коња свом генералу, чији је коњ убијен под њим. На исти начин као што су радили пагански мучитељи у давна времена, федералци су покушали све како би натерали дечака да изда веру. Одвели су га у његов родни град како би послужио као пример свима. Чак је и његов кум, који је отпао од вере и постао федерални комесар, покушао да га убеди да се одрекне Христа, нудећи му не само слободу већ и школовање и каријеру. Све је било узалуд. Најзад, федералци су прибегли мучењу. Одрали су кожу са стопала четрнаестогодишњег Хозеа и натерали га да маршира бос кроз цео град до места погубљења, ударајући га кундацима успут. Плачући, пратила га је његова мајка, која му је рекла да не изда Христа. Поставили су га испред гроба којег су ископали за њега и дали му још једну шансу. „Viva Cristo Rey“ „Живео Христос цар!“ био је једини дечаков одговор пред ископаним гробом. Изболи су га бајонетима, и пре него што су га убили пуцњем у главу, Хозе је пао на колена и својом крвљу у песку нацртао крст рекавши: „Идем кући.“ Само су јецаји његове мајке парали тишину шокираног града који је гледао како је њихов најмлађи суграђанин тако храбро дао живот за Христа.

Дечак кристерос Хозе Санчез дел Рио

Те исте 1928. год., хиљаде мексичких хришћана задесила је иста окрутна судбина. Паклене колоне харале су Мексиком, терајући сеоско становништво (окосницу побуне кристероса) у концентрационе логоре где су умирали од болести и глади. И намањи вид отпора био је сурово угушен у крви. Одузимани су им жито и стока, спаљивана земља за испашу, хиљаде села је уништено. Мексико је проузносио своју жртву паљеницу небу.

Покољ становништва које је подржало кристеросе

И поред свега тога, кристероси су се добро држали, задивили су цео свет.  Упркос лошим изгледима, недостатку људи (федералне трупе су биле двоструко бројније од кристероса), недостатку опреме, обуке и подршке, кристероси су успели да истргну ни мање ни више него три четвртине насељеног дела Мексика из руку богобораца. Где год су преузели власт, поново су успостављали хришћански ред, отварали цркве, при црквама школе и библиотеке. Проводили су старе законе засноване на хришћанским принципима (као што је кажњавање пијанства и псовања). Чинило се да им је победа надохват руке, поготово јер нови председник Америке, Херберт Хувер (Hеrbert Hoover), није био масон.

На крају, међутим, нити масони Америке нити Мексико нису били ти који су победили кристеросе. Био је то сам Ватикан. Након тајних преговора са Калесовом владом, сви мексички бискупи осим једног су потписали „решење“ конфликта, које је испословао амерички језуитски свештеник Волш (Walsh), а подржао Рим. Услови су били једноставни: тренутни прекид ватре и наставак јавних богослужења са почетком 22. јуна (1929). Сви анти-хришћански закони, међутим, остали су да важе. Што је још горе, сами бискупи су прогласили кристеросе верским фанатицима који су предвођени неколицином трећеразредних свештеника, заведених у побуну. Договорено је да положе оружје, уз претњу да ће бити одлучени од Цркве, ако тако не учине. Ова злогласна издаја је истоветна нечасном споразуму бешчашсног будућег „патријарха“ Сергија у Русији: у замену за „слободу култа“ затвореног у четири зида малог броја „легализованих“ од стране бољшевика храмова, „званична црква“ се одрекла своје свете дужности да буде доминантна институција у животу нације кроз образовање, закон, друштвене институције, и културу. Ту свету улогу издајнички лажни пастири су предали непријатељима њихове вере.

Хезус Деголадо, побожни апотекар који је постао генерал, главнокомандујући кристероса, обратио се својим трупама гласом сломљеним од туге. Из нама нејасних разлога, рекао је, Ватикан је капитулирао и прихватио услове – не оне за које смо се ми борили – већ услове Калесове владе, закључивши:

„....што се тиче нас, ми имамо задовољство које нам нико не може одузети: Национална гарда (како су кристероси сами себе звали, и то сасвим прикладно) не изгледа као да је поражена од својих непријатеља, већ остављена од својих (тј. црквене хијерархије), који су требали бити први који ће убрати плодове наше жртве и одрицања.! Ave, Христе! Они који за Тебе иду на понижења, у изгнанство, и можда у неславну смрт... са најватренијом љубављу Те поздрављају и још једном Те проглашавају Краљем наше земље.“

Шест хиљада кристероса је положило оружје и – као што је то био случај у многим сличним ситуацијама током комунистичких револуција у Европи -  платило својим животима послушност, али ко би то могао назвати неславном смрћу? Отишли су као јагањци на заклање, чак премашивши у броју њихове саборце који су погинули у биткама (5.000). У поразном чину издаје, католички бискупи су рашчинили свештенике кристеросе. Калесова влада, међутим, је већ била докрајчила и последњег од њих.

На прослави поводом паганске летње равнодневнице, нови масонски председник Фортес Гил (Fortes Gil) ликовао је над њиховим успехом и изрекао: „Битка није почела јуче. Битка је вечна. Битка је почела пре 20 векова.“ Шта ми треба да закључимо, између кога се водила та битка? Између кога другога него између Бога и ђавола? То није била тајна. Јер док су кристероси узвикивали Viva Cristo Rey! (Живео Христос цар) током напада, федералци су узвикивали свој ратни поклич “Vive le diabolo!” („живео ђаво!“).

Заиста, неке битке су исконске. Када су Астеци, пијани од људске крви, борећи се у демонској помами, сусрели Кортеза, видели су не само генерала, већ поред њега упечатљивог човека на белом коњу кога нису дотицали њихови ударци. Када су то рекли Шпанцима, они су закључили да је то могао бити само свети апостол Јаков, заштитник Шпаније, који је био видљив много пута као Santiago Matamoros (свети Јаков, убица Мавра) како се бори на страни бораца реконквиста (Reconquista) против мухамеданаца. Федералци су видели исту фигуру међу кристеросима, овога пута у пратњи прелепе жене, за коју су закључили да мора бити сама чувена светиња Мексика Гвадалупска Богородица. Сами кристероси нису били удостојени да их виде, али тај призор је као муња утерао страх у срца следбеника El Diablo (ђавола). Кристероси су нашли утеху када су чули о томе од самих федералаца. Ни једни ни други то никада нису заборавили.

Деценијама после рата кристероса, Мексико ће стењати под чизмом корумпиране секуларистичке (анти-хришћанске) владе. Одузели су му свештенике: пре рата, било их је 4.500. До 1934. год. била су само 334 свештеника којима је влада дала дозволу да служе народу. До 1935. год. 17 држава није уопште имало свештеника. 1940. год. свештеницима још није било дозвољено да носе свештеничке одоре нити да служе јавне верске службе. Тек 1991. год. председник Салинас је уклонио из Устава већину анти-црквених одредби и колико толико повратио религиозне слободе.

Упркос свим мерама да се уништи вера у људима, пламен вере је наставио да гори у многима. У модерном Мексику још увек можемо видети наследнике федералаца, корумпиране, окрутне, неморалне безбожнике али такође можемо видети и наследнике кристероса, побожни народ. Један мексичко-амерички друштвени коментатор, Франциско Гутиерез (Francisco Gutierrez), потресно се присећа дубоко хришћанског друштва у коме су одрасли његови родитељи, а које је још увек могао видети када је одлазио да посети своје бабе и деде у Мексику. Чак и најсиромашније класе (његови баба и деда, нпр. често нису имали ништа друго да једу осим пасуља кад су били мали) су биле дубоко уроњене у традиционалну хришћанску учтивост. “Брига и поштовање које су они (његови баба и деда) показивали једно према другоме били су изузетни,“ каже Гутиерез. Њихов говор је још увек био пун помињања Божијег имена. Млади би клекнули да приме благослов од старијих, који би их поверили Богу и Богородици. Толико тога је учињено да се уклони Христос из њихових живота, али кристероси нису заборављени.

Статуа Христа Гуанахуато

Потомци и поштоваоци кристероса ходочасници на путу ка статуи Христа Гуанахуато

У географском центру Мексика, Гуанахуато (Guanajuato), стоји гигантска статуа Христа Краља. Гуанахуато је био један стари, богати град који је трошио своја велика богатства на дивне хришћанске споменике. Пре рата кристероса, слична статуа је стајала на том истом месту. Она, као и град, који је био центар активности кристероса, привукла је мржњу масонске владе. Бомбардовали су град и гађали статуу. Чудом, глава и срце статуе су преживели, баш као и неки образ духовног живота у Мексику. Пркосећи антицрквеном естаблишменту, статуа је поново изграђена после рата. Сваке године на дан када Црква обележава долазак мудраца да се поклоне Христу, као Богу и Краљу, потомци и поштоваоци кристероса из свих крајева Мексика одлазе на ходочашће. Пешке или на коњима, у народним ношњама, путују стотинама миља до статуе Христа у Гуанахуатоу, да одају почаст Спаситељу и успомени на њихове пале претке који су умрли за Њега, Вечног Победника.

¡ VIVA CRISTO REY! ¡ QUE VIVA!

Препоручујемо вам да погледате врхунски филм о кристеросима
FOR GREATER GLORY