ОД ПАПИЗМА ДО КОМУНИЗМА - ЕТАПЕ ОТПАДНИШТВА

Прва важна етапа на путу овог „одступништва“ било је отпадање од православља латинског Запада са папским престолом на челу. Зар није Антихристово начело положено у темељ претензије да папа постане непогрешив „намесник Сина Божијег“ на земљи? Зар се не осећа Антихристов дух у том стремљењу папе да тобож „замени“ Христ и да га „заступа“ у име свих који верују у Њега? Зар нису карактеристичне црте Антихриста и дух противхришћанске гордости, који тако очигледно доводи до „прелести“ у духовном животу, и прекомерно властољубље, које тежи да потчини себи сав свет?

         Такво извртање Христовог духа у западном хришћанству, које је отпало од православља, повукло је за собом читав низ лажних учења и страшну моралну изопаченост. Остало је само привид хришћанства, његова спољашност лишена истинског духа живота у Христу. Све је то проузроковало појаву друге погубне етапе отпадништва – настанак такозваног „хуманизма“, који је на Западу имао за последицу нову епоху – доба „препорода (ренесансе)“. Епохе „хуманизма“ и „препорода“ које су се јавиле као рекација на изопачено западно хришћанство, биле су у суштини одрицање од хришћанства и враћање идеалима паганства. Оне су прогласиле култ јаког, здравог и лепог човечијег тела и духу Христовог смирења и послушности супротставиле дух самопреузношења, самоуверености и обоготворења човечијег „разума“.

                Као протест против изопаченог хришћанства, на основу тог истог хуманистичког идеала који је сматрао „разум“ највишим критеријумом живота, појавио се на Западу религиозни покрет који је добио назив „протестантизам“. Протестантизам са својим безбројним огранцима – свим могућим сектама – не само да је коренито изврнуо све учење истинског хришћанства него је одбацио и сам догмат о Цркви, поставивши самог човека за свој највиши ауторитет, и дошао чак до порицања вере у божанство Исуса Христа, Оснивача Цркве. Надмена човекова гордост најзад сасвим одступа од Бога, почиње дрско да одбацује чак и само постојање Божије и човек као да проглашава самога себе за Бога. Обузет гордошћу, високоумљем и увереношћу у своје неограничене моћи, могућности и способности, човек васпитан на идеалима „препорода“ више не види никакве потербе за стермљењем ка духовном усавршавању које му је заповеђено Јеванђељем, што природно повлачи за собом његово све дубље сурвање у бездан духовног пада и моралне изопачености. У први план ступа служење телу, услед чега се духовне потребе све више гуше и потискују, и човек, да би једном заувек уништио мучан глас савести који пребива у духу, напокон објављује да сам дух не постоји.

ЕТАПЕ ОТПАДНИШТВА:

1. Папизам

2. Хуманизам

3. Ренесанса

4. Протестантизам

5. Материјализам

6. Социјализам

7. Комунизам

8. Француска револуција

9. Октобарска револуција

                Тако се појављује „материјализам“, рођено чедо „хуманизма“, природан и логичан развој његове идеје. Идеал ситог стомака, који се прикрива иза звучног „научног“ назива „идеал социјалне праведности“, „социјалне правде“, постао је највиши идеал човечанства које се одрекло Христа. И то је разумљиво. Зар би могло да настане такозвано „социјално питање“ кад би људи остали верни истинском хришћанству, оваплоћеном у животу? Са друге стране, услед логике неопходности на основу материјализма већ природно настају учења „социјализма“ и „марксизма-комунизма“. Хуманизам и материјлизам,  који су одбацили духовно начело у човеку, прогласили самога човека за „бога“ и самим тим узаконили човечију гордост и животни егоизам који се непрестано самопотврђују, довели су до тога да је сурова борба на основу сталног сукоба интереса људи егоиста постала закон човечијег живота.

                Као природан резултат те такозване „борбе за опстанак“, моћнији, паметнији, лукавији и вештији људи почели су да подрајмљују и угењтавају слабије, мање паметне и лукаве, мање веште. Јер закон Христов који заповеда: Носите бремена један другога (Гал 6,2) и не угађајте себи, и што нећете да се чини вама не чините другима (Дап 15,29), него љуби ближњега свога као самога себе (Мт 22,39), био је прогнан из живота. Управо зато почело је све више да расте и да се шири такозвано „социјално зло“, да се повећавају и умножавају „социјалне неправде“ у друштву. А пошто је живот бивао све неподношљивији услед стално растућег егоизма и насиља једних људи над другима, било је природно да се „нешто“ измисли ради покушаја успостављања поретка живота једнако подношљивог и прихватљивог за све. И ево, „социјализам“, а затим и његов израз – „комунизам“ – постали су модерна учења која су обећала људима избављење од свих „социјалних неправди“ и увођења на земљи мирног и спокојног рајског живота у коме би сви били срећни и задовољни. Али ова учења су имала за циљ да лече зла људског друштва неприкладним средствима. Она нису хтела да виде да зло савремености има корен у самим дубинама човечије душе која је одступила од јединог спасоносног, јеванђељског учења, и наивно су сматрали да је тобоже довољно променити, по њиховом суду, несавршено, државно и друштвено уређење живота да би на земљи одмах настало опште благостање и живот постао рај. Ради ове, како су они тврдили, неопходне и благотворне промене, крајњи социјалисти, као на пример комунисти,  предлагали су чак и принудне мере, све до проливања крви и физичког уништавања људи који се не слажу са њима. Другим речима: мислили су да победе зло такође злом, и  то злом још већим и неправеднијим по својој суровости и беспоштедности.

                „Велика француска револуција“, у којој су проливене читаве реке човечије крви, била је њихов први оглед. Она је јасно показала како су људи немоћни да устроје на земљи свој живот без Бога и до каквих страшних последица човека доводи одступање од Христа и његових спасоносних учења.

                Међутим, повратка назад више није било: процес „отпадништва“ већ је постао сувише озбиљан.

                И ево, трећа, најважнија етапа „отпадништва“, које се сада тако брзо развија пред нашим очима, била је страшна, крвава катастрофа која је 1917. године задесила нашу несрећну отаџбину Русију. Изведена по примеру „Велике француске револуције“ 1789. године, наша руска револуција може се сасвим оправдано сматрати као највеће достигнуће слугу долазећег Антихриста. Сломом православне Русије уклоњена је главна препрека на путу победнички наступајућег „отпадништва“, Богом допуштеног: у свету је нестало моћног бедема истинске хришћанске вере и Цркве, и Антихрист, оличен у својим слугама, почео је да, по изразу нашег домаћег тумача апостолских посланица (Светог Теофана, вишенског затворника), „делује широко“.

                Од тада, као што сада запажамо, отпадништво је узнапредовало гигантским корацима, више не наилазећи на озбиљне препреке.

Преузето из књиге Архиепископ Аверкије Џорданвилски, „Савременост у светлости речи Божије"