ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА РАТ

Светитељ Филарет (Вознесенски)

Очигледно је да хришћански патриотизам, о коме смо говорили, од свакога од нас захтева да према својим могућностима служи отаџбини. Ово служење човек остварује пре свега онда када се налази у некој државној или друштвеној служби. Наравно, вредност таквог служења је већа ако се оно врши без материјалне користи. Човек својој држави служи и онда када учествује у њеном животу – радећи, учествујући на изборима,  или, на пример, пишући у штампи. Он ту треба да стреми ка томе да донесе корист читавој отаџбини, читавом народу, а не да се труди само око својих личних или партијских интереса. И тада ће његова савест да буде мирна: чак и уколико не постигне некакав велики спољашњи успех – честито ће и хришћански да испуни дужност родољуба и верног сина своје отаџбине.

Постоји пословица: "Пријатељ се у невољи познаје". Код истинског родољуба љубав према својој отаџбини и народу посебно силно показује се у тренутку општенародних искушења и невоља. Свак зна како се осећа човек када му се блиски људи тешко разболе: није му до забаве и задовољстава. У својој жалости и бризи он понекад не може чак ни да једе или пије, или да се окрепи одмором и сном. Нешто слично требало би да се догађа и са оним ко искрено и истински љуби своју отаџбину, онда када је она у невољи. Но, ако је наше срце од врха до дна обузето само личним потребама и интересима, и ако на речима тугујемо и уздишемо, док наша дела од наших речи стоје далеко као исток од запада, онда то није никаква љубав према отаџбини!

За један од најпожртвованијих подвига на делу служења отаџбини сматрамо полагање живота за њу, углавном у рату. Хришћанин-војник, заштитник отаџбине и њених светиња, јавно испуњава заповест Христову да нема веће љубави, него кад ко положи живот свој за ближње своје.

Наравно, рат сам по себи јесте безусловно зло, и претужна појава, дубоко противна самим основама хришћанства. О томе не треба трошити речи. Било би дивно када би људи престали да ратују међу собом и када би на земљи завладао мир. Али тужна стварност сведочи сасвим друго, и само некакви фантазери, који стоје далеко од реалности, или некакви ускогруди секташи, могу да одбацују рат, не пуштајући га у свој живот.

Изван сваке сумње је да они који указују на заповест "не убиј", оправдано говоре о томе да рат преставља нарушавање ове заповести. То нико и не спори. Ипак, ми из Светог Писма видимо да је управо у старозаветно доба, када је ова заповест и дата, израиљски народ ратовао по Божијој заповести и уз помоћ Божију побеђивао своје непријатеље. Осим тога, већ смо наводили заповест из Старог завета о томе да човек који псује своје родитеље треба да буде погубљен. Сходно томе, заповест "не убиј" не односи се безусловно на сваки случај одузимања људског живота. Ова заповест забрањује само лични обрачун једног човека са другим, по сопственој одлуци и вољи. Када је Господ у Новом Завету објаснио дубоки смисао ове заповести, Он је указао да се њоме забрањује не само убиство, него и уопште – нехришћански, неосновани гнев. Но, Господ је такође, разговарајући са апостолима, рекао да ће у последње дане чути за ратове и гласове о ратовима, али да се не плаше, јер треба то да буде. Овим Његовим речима о неизбежности рата оповргавају се све тврдње оних који се ратовима противе, о томе да хришћанство безусловно одбацује ратове – све до потпуног одбијања да се у њима учествује. Ми смо већ говорили о томе да је рат негативна појава у људском роду. Ипак, он ће постојати као понекад једино средство да се заштити правда на земљи, да се народне светиње и права која се газе заштите од грубог кршења и насиља. И само такве ратове, који се предузимају у име правде и обнављања праведног поретка, хришћанско учење узима под своју заштиту. Не читамо узалуд у Откривењу о томе да је рат вођен чак и на небу (Апок. 12:7) када су свети Архистратиг Михаило и анђели свргли одатле издајника Божијег, ђавола, са његовим истомишљеницима палим анђелима...

Из житија преподобног Атанасија Атонског познат је следећи случај. У његовом манастиру замонашио се неки грузијски кнез Торникије који је раније био истакнути византијски војсковођа. У тешко време за отаџбину, приликом рата са Персијанцима, царица Зоја позвала је Торникија да преузме команду над војском. Торникије је предлог оштро одбио, позивајући се на то да је већ постао монах. Али преподобни Атанасије му је рекао: "Сви смо ми деца исте отаџбине и обавезни смо да је штитимо. Наша је обавеза да молитвом ограђујемо отаџбину од непријатеља. Али ако Највиша Власт сматра за потребно да ради опште користи употреби и наше мишице и наше груди, дужни смо да се беспоговорно повинујемо... Уколико не послушаш Цара, одговараћеш за крв својих сународника, које ниси хтео да спасеш, и за разарање храмова Божијих..." Торникије се покорио, победио је непријатеље и спасао отаџбину од опасности. А свети равноапостолни Кирил, у беседи са муслиманима о рату, говорио је: "Ми кротко трпимо личне увреде, али у заједници један другога штитимо, жртвујући и живот за своје ближње, како наши суграђани не би постали робље и били приморани да се одрекну вере или да чине друга богопротивна дела..." На крају, има ли Руса коме није познат пример светог Сергија Радоњешког, који је благословио кнеза Димитрија Донског за полазак у рат, молећи се за успехе руског оружја и помињући војнике који су погинули на бојном пољу? 

Наравно, учествујући у рату човек може и да греши, и то силно да греши. Ово бива онда када се у рат уноси лично осећање мржње и осветољубивости, или сујете и гордих личних тежњи. И обратно – што мање војник-хришћанин мисли на себе, и што је спремнији да жртвује живот за друге, то је ближи мученичком венцу.