МАСОНЕРИЈА ПРОТИВ МОНАРХИЈЕ

Пажљивом анализом историје европских народа за последња два века долази се до недвосмисленог закључка да је циљ слободног зидарства био стварање светске масонске републике. Тачно је да је слободно зидарство антирелигиозно, али је оно и антимонархистичко. Оно се борило са Црквом онда када је световна власт била јача од феудалне. Али када је феудално друштво уступило места монархији, слободно зидарство окомило се на краљевску власт. Значи, масонерија је увек ударала на оне установе или симболе који су окупљали народ једне земље! Тамо пак где монархије није било али је било других установа, режима или идеала који су гарантовали моралну кохезију и политичко јединство народа, масонерија је и ту нарастала свим сретствима: у превратничком циљу. Она је фаворизовала све индивидуалне и колективне покушаје који су ма у коме виду могли минирати једно друштво и довести до његовог распада. Само тако треба посматрати бројне катаклизме које су забележили народи Европе за последња два века.

        Под изговором слободе, братства и једнакости народа, масонерија је радила на поробљавању и неједнакости истих. Зашто? Зато што је масонерија била баш против народа и његове владавине! Такозвана демократија као владавина народа, била је само инструменат владавине народом. Јер другачије се не може објаснити да су масони увек и свуда само људи изузетно високог ранга. Например у Енглеској, где су јеврејство и масонство синоними, масонско вођство било је редовно у рукама високе аристократије јудејског порекла: војводе од Монтеги-а, од Уатона, од Норфолка, од Глочестера, од Хумберланда итд. Па не само то. Масонерија је освојила и енглеску краљевску породицу. Тако син Ђорђа II, Фридрих Луј, постаје масон 1737. године а после и сви остали принчеви – па и сам престолонаследник, постају званични заштитници Великих Ложа!

        Са енглеског двора масонерија продире и у континенталне дворове. Европски краљеви прихватају је или губе круне – чак и главе! Само кроз ту призму могу се објаснити толике дворске трагедије, авантуре и смицалице, које су често доводиле у сукоб и саме народе.

        Тако је подлегао утицају енглеског двора и ушао у хашку ложу аустирјски цар Фрања I, и поред свег разумног настојања своје жене Марије Терезије, да не улази у врзино коло. После њега подлегао је шведски краљ Карло VII. О Наполеону смо већ говорили, да је уведен у масонерију на Малти, при повратку из рата у Египту; у светлости те чињенице требало би тражити тајну смрти његовог генерала Клебера. За остале Бонапартине генерале, шурака и браћу такође смо говорили. Као што смо видели, Наполеон је сву своју славу дуговао масонерији. Али од момента кад је почео да увиђа крајњи циљ слободног зидарства, почео је да се ослобађа његове хипотеке и то га је коштало – свега; Енглези су му дошли главе.

        Сви потоњи француски краљеви династије Бурбона били су од реда масона: Луј XVII, његов брат Шарл X и Луј Филип, син Филипа од Орелана.

        Даље, пруски краљ Фридрих Велики и сви остали владари немачких државица, били су слободни зидари (под утицајем Енглеске Фридрих Велики ствара велику ложу у Хамбургу, Брауншвајгу, Хановеру, Бајрајту, Бреслави, Берлину, Лајпцигу, Минхену итд.)

        Аустриски цар Јосиф II пошао је за примером Фрање I. Под њим увелико цветају ложе слободних зидара, које ће морати да сузбија Леополд II а нарочито Фрања II. Престолонаследник Рудолф, иако масон, био је жртва масонерије; јер није хтео да на захтев слободних зидара збаци са престола свог оца. Од његове смрти створена је легенда о трагедији у Мајерлингу: патетична љубавна трагедија на којој су масонско-јеврејски издавачи зарадили уз то и велики иметак. У истом оквиру треба тумачити и смрт његовог брата Максимилијана Хабсбурга, несуђеног краља Мексика. Па и судбина надвојводе Фрање Фердинанда чије је убиство (без обзира од чије руке) бил одлучено још 1912. године у швајцарској ложи слободних зидара „Алпина“...

        У Шпанији масонерија је продрла са великом муком. Па ипак њен двор је подлегао под Карлом III, а нарочито са Краљем Амадеом. И генерал Примо де Ривера платио је своје масонско издајство смрћу на париском булевару Сен Жермен. Као и Алфонс XIII своје прогонство 1931. године.

        Краљ Леополд I увео је слободно зидарство не белгијски двор; благодарећи својим рођацима, принчевима немачких државица. Када се то има у виду онда се тек може схватити „несретан“ случај Алберта I, „малер“ његове снахе краљице Астриде и „капитулација““ његовог сина Леополда III...

        Православна Русија, односно њен двор, нарочито је трпела од масонског утицаја: благодарећи странцима који су „саветовали“ њене цареве и стварали камариле. Петар Велики и Катарина II били су масони. Па и Павле I све до преласка у католичку веру. Александар I такође; чак масонски осветник према Наполеону и аниматор масонског Бечког Конгреса од 1814. тог претече женевског Друштва Народа. Цар Никола I усудио се да забани рад ложе у “свим Русијама“ и постао је њихова жртва; међутим слободни зидари протурили су верзију да се цар „убио“ немогући да преживи Севастопољски пораз своје војске! Масонска жртва био је и Александар II међу чијим је атентаторима нађена и јеврејка Гесије Хелфман, несрећна мати још несрећнијег Керенског!

        А шта да кажемо о судбини Цара Николе II и његове породице, последњих изданака династије Романова?

        Као у Шпанији и Италији рад слободног зидарства није био лак: пред снажном реакцијом папа, инквизиције и јавног мњења. Па ипак створене су ложе у Напољу, Ливорну, Милану, Верони, Падови, Виченци и Венецији. Међутим забрана масонског рада укида се доласком француске владавине у Италији. Од тада Италијани вртоглаво улазе у масонске ложе: Принц Еуген Бонапарта постаје велики мајстор новооснованог  Великог Оријента Италије, док принц Мира има исту титулу у великом Оријенту Напоља. Са прогонством Наполеона на Св. Јелену рад ложа понова је забрањен у Италији и постаје подземан: оснива се камуфлирано масонско удружење „Карбонара“ чије чланство броји, у доба Напољске Републике, добрих 300 000 чланова. Под притиском Метерниха „Карбонари“ појачавају свој рад и оснивају филијалу: „Младу Италију“. Тек 1848. рад слободног зидарства постаје слободан: све до доласка на власт Бенита Мусолинија...

        Уосталом „симпатије“ масонерија према монархијама најбоље су запажене непосредно после завшетка Светског рата. Октобра 1918. немачки канцелар Макс од Бадена започео је , посредством Ерцбергера, преговоре за мир са масонским претседником Северо-америчке уније, Вудром Вилсоном. Вилсон је отворено рекао да неђе преговарати са немачком монархијом. И одмах потом избија побуна морнара у Килу: Вајмарска револуција почиње. Баварска даје сигнал. Курт Ајснер постаје претседник привремене владе у Минхену: Лудвик III збачен је и проглашена је Баварска република; саксонски Велики Кнез, Кнез од Брунсвика и Виртембершки краљ абдицирају, док је сам  Велики Кнез од Бадена збачен. Истога дана Шајдеман тражи и Веиљемову абдикацију; револуција у Берлину избија и Кајзер Виљем бежи у Холандију благодарећи Хиденбургу. Тек од тада Вилсон мења свој став: наговеђштавајући да је примирје могуће!

        А после, знамо шта се збило: на европском континенту створена је благодарећи Версаљу читава плејада република и републичица са којима је светско слободно зидарство имало доцније увелико рачунати, нарочито са Чехословачком и Бенешом. Међународни скуп светских масона добио је и званичну политичку институцију - Друштво Народа на Женевском Језеру (данашње Уједињене Нације, прим. БРПАБ). Данас је то чињеница у коју само необавештени или наивини сумњају. Јер није случајност да је одобрење рада слободног зидарстава у Совјетској Русији дошло истовремено са уласком исте у Друштво Народа.

        Из свих ових примера, као и других које је немогуће у једном новинарском чланку наборојати и коментарисати – непобитно произилази да је масонерија смртни непријатељ монархија, ако исте не може да стави у своју службу (случај енглеске монархије и североевропских држава). Та тајна организација чије су крајњи циљеви познати само малобројној „браћи“, не преза ни од чега па ни од крунисаних глава: без обзира на историју коју исте носе!...

Др. Лазар Прокић

(„Сигнал“, Београд, бр. 4, 1-Х-1940. године)