петак, 12. мај 2017.

Историја настанка Руског корпуса у Србији


М. Ф. Скородумов

Напомена: Аутор овог текста, Михаил Фјодорович Скородумов (1892-1963), био је руски царски генерал, учесник Првог светског рата и Грађанског рата у Русији, монархиста-легитимиста и оснивач Руског Корпуса у Србији.

По завршетку школовања у Првом кадетском корпусу и на Павловској војној академији, ступио је 1912. године у чину поручника у Павловски гардијски пук. У јулу 1914. са пуком је отишао у рат. Рањен је 27. августа исте године код самих немачких ровова, али је при томе успео да скицира распоред противника, захваљујући чему је следећег дана непријатељ разбијен, уз много заробљених Немаца, и доста заплењеног оружја и артиљерије. Због овог херојског подвига Скородумов је добио орден Св. Владимира. Када се опоравио од рањавања, проглашен је неспособним за борбене задатке, али је захваљујући своме упорном инсистирању враћен на фронт. Године 1915. заробљавају га Немци. Три пута је покушавао да побегне из заробљеништва, и на крају се у Отаџбину вратио на основу споразума о размени ратних заробљеника. У септембру 1917. одликован је орденом Св. Георгија. За време грађанског рата, Скородумов се борио у редовима Добровољачке армије под командом Корнилова и Деникина, а затим у редовима Врангелове армије на Криму. После евакуације Врангелове армије, живео је у Краљевини Југославији. Након окупације Југославије 1941. године предложио је немачкој команди да се формира Руски одбрамбени корпус, ради заштите руских емиграната од партизана који су ликвидирали читаве породице „Белих“ Руса. Иако није добио званичну сагласност немачких окупационих власти, сам је започео са формирањем корпуса. Прву наредбу Корпусу издао је 12. септембра 1941. године: „Уз Божију помоћ и општу једнодушност, пошто се одужимо земљи која нам је пружила уточиште, ја ћу вас одвести у Русију“. Но, већ 14. септембра 1941. године, због таквих аутономних изјава, Скородумов је смењен са места командира Корпуса и ухапшен од стране Гестапоа. Команда над Корпусом предата је генералу Борису Александровичу Штејфону (1881-1945). Скородумов је после неког времена ослобођен, и наредне три године издржавао се радећи као обућар. Године 1944. придружио се Корпусу као обичан војник и учествовао је у повлачењу до Аустрије. После рата емигрирао је у САД. Упокојио се 1963. у Лос Анђелесу, а сахрањен је на холивудском гробљу. Био је носилац следећих одликовања: Орден Св. Станислава 2. и 3. реда, орден Св. Ане 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда, орден Св. Георгија, 4. реда, Крст учесника похода генерала Бредова, Царски орден Св. Николаја Чудотворца.

Генерал Михаил Фјдорович Скородумов 
У априлу 1941. године, после жестоког бомбардовања Београда, немачка армија је за девет дана окупирала Југославију. У то време југословенска војска већ је била деморалисана, нејединствена и у значајној мери заражена комунизмом. Без икаквог озбиљног супротстављања, она се распала за свега неколико дана.
Са доласком Немаца отпочела је трагедија руских емиграната у Србији. Многи од њих су због бомбардовања Београда изгубили сву своју имовину, а неки и сроднике. Двадесет пет хиљада емиграната – мушкараца, жена и деце, који су више од двадесет година живели у Србији, били су разбијени на мноштво организација: од крајње деснице до крајње левице. Већином су ипак били десничари, левичара је било веома мало, а тек појединци из моде су постали фашисти. Национал-социјалиста није било уопште. Српско становништво се у то време непријатељски односило према „Белим“ Русима, јер су многи Срби већ били прокомунистички настројени, и отворено су маштали о доласку „баћушке Стаљина“. Као резултат тога дошло је до низа инцидената, сукоба и пребијања руских емиграната. Уз све те несреће, захваљујући совјетофилском расположењу српских власти (непосредно пред рат), преко ноћи је дошло до отпуштања руских емиграната из државне службе, тако да се наша емиграција нашла на улици, без посла и без икакве помоћи.

„Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот и онда када је тај комунизам на себе ставио маску 'Свете Русије'.“Потпоручник Руског Корпуса Владимир Христианович Давац


У таквим околностима у јуну 1941. године избио је рат између Немачке и Совјетског Савеза. Одмах затим у Србији је букнуо комунистички устанак, који је захватио готово читаву земљу: отпочео је прогон руских емиграната и њихових породица. Руси су, остајући без средстава за живот, избачени из службе и прогоњени од стране српских комуниста, бежали из провинције у Београд.
У то време ја сам стајао на челу Бироа за заштиту интереса руске емиграције у Србији. У Руском дому, где се Биро налазио, сви подруми били су препуни гладних руских избеглица. Уз велики труд за њих је формирана бесплатна кухиња, али проблем није био решен. Сматрајући то својом дужношћу, обратио сам се српским властима са молбом да заштите руску емиграцију. Српске власти су одговориле како су немоћне да било шта учине. „Обратите се Немцима“ – гласио је њихов одговор. Обратио сам се потом немачким војним властима, а немачка команда је одговорила: „Заштите сами себе“.
Ускоро је у Југославији настала такозвана „Совјетска Ужичка република“. Од руке српских комуниста већ је погинуло око три стотине Руса, међу којима је било и жена и деце. Решио сам да се обратим једноме од малобројних српских антикомуниста – министру Димитрију Љотићу, пошто је он од немачке команде добио дозволу да формира антибољшевички српски корпус. Замолио сам га да обезбеди оружје Русима, како би могли да заштите себе и своје породице. Министар Љотић, велики русофил, одговорио је како нажалост ништа не може да нам да: и њему самом Немци су давали мање оружја него што је било неопходно. Тада сам се обратио начелнику штаба немачког главнокомандујућег за Југо-Исток, пуковнику Кевишу. Пуковник ми је у име главнокомандујућег предложио да одмах издам заповест свим руским емигрантима који су способни да носе оружје да ступе у немачке јединице према месту свога становања. На то сам одговорио како такву наредбу не могу да издам, јер Бели Руси, као политички емигранти, могу да ратују искључиво против бољшевика, а ако ступе у немачке јединице могли би да буду пребачени на друге фронтове, па да буду приморани да ратују и против некомунистичких држава, што је за њих апсолутно неприхватљиво. Додао сам да могу да наредим само формирање самосталног Руског корпуса за борбу на Источном фронту, а сасвим је природно да, током формирања, тај корпус узме учешће и у борби против српских комуниста. После дугих преговора и натезања пуковник Кевиш је коначно изјавио да је главнокомандујући дозволио формирање засебног Руског корпуса и да је обећао да ће након ликвидације комуниза у Србији пребацити тај Корпус на Источни фронт.
Почеле су хитне припреме за формирање Руског корпуса. Намерно су пуштене гласине да Немци мобилишу све Русе, како код Срба не би било изазвано још веће огорчење према руским емигрантима. Гласине о формирању Корпуса стигле су и до немачког посланства, то јест до чиновника национал-социјалистичке партије. Посланик Бенцлер и његов помоћник Фајне позвали су ме у немачко посланство и рекли су ми: „Ви Руси сте – сви комунисти. Ко вам је дозволио да формирате некакав Руски корпус? Ако међу руским емигрантима има антикомуниста, треба одмах да наредите да сви ступе у српску жандармерију“. На то сам одговорио да не могу да мешам руску емиграцију у српски грађански рат. Тада је Фајне запретио: „Никаквих руских корпуса не може бити, никаквих руских организација и руских песама! Запамтите да ће се непридржавање овога одразити на ваш положај!“
У то време ситуација у Србији постала је буквално катастрофална: комунистички устаници већ су се приближили Београду, а козаци који су живели у Шапцу, након што су комунисти убили пет козака са њиховим породицама, латили су се оружја и формирали су две чете под командом капетана Иконикова, одбијајући заједно с немачким јединицама нападе комуниста који су их окружили. Чим сам у немачком посланству добио тако озбиљно упозорење, отишао сам код пуковника Кевиша. Овог последњег крајње је наљутио став посланика. „Ако Бенцлер неће, ми хоћемо!“ – рекао је и замолио ме да дођем сутра.
Следећег дана пуковник Кевиш је деловао задовољно. Рекао је: „Сви наши непријатељи су разбијени, можемо одмах да приступимо формирању Корпуса!“
Дозволио је да се започне са формирањем Корпуса и додао да су сви услови које сам изнео – прихваћени. Ти услови написани су у два примерка и ми смо испод њих ставили своје потписе. А ти моји захтеви били су следећи:
1. Само заповедник Корпуса потчињен је немачкој команди, а сви припадници Корпуса потчињавају се искључиво заповеднику Корпуса и руским старешинама које он постави.
2. Корпус се не може цепати на делове, него ће увек деловати као једна целина, то јест ни један део Корпуса не може бити припојен немачким јединицама.
3. Руски корпус може имати само руске униформе, никао српске или немачке. Да би Немци распознавали чинове, на крагнама треба да се налазе посебне ознаке. На шлемовима треба да буду добровољачки крстови беле боје.
4. Нико од припадника Корпуса не полаже никакву заклетву, сем командира Корпуса.
5. Када се формирање Корпуса заврши и када комунистички покрет у Србији буде угушен, немачка команда се обавезује да Корпус пребаци на Источни фронт.
6. Руски Корпус не може бити коришћен против било које државе, нити против српских националиста Драже Михаловића и слично. Засебни Руски корпус може да се користи само у борби против комуниста.
У Руском дому отпочеле су убрзане припреме за формирање Корпуса. Са четрдесет јункера (питомаца Војне академије), који су прошли обуку и добили униформе, примио сам српску школску касарну, у којој је Корпус требало да буде формиран. Дању и ноћу радило се пуном паром, као у мравињаку. У то време од појединих лица добио сам усмено упозорење да ћу, чим буде издата заповест о формирању Корпуса, бити ухапшен од стране немачког посланства. У таквим условима 12. септембра 1941. издао сам наредбу о формирању Самосталног Руског Корпуса.
После издавања те наредбе рад на формирању Корпуса потрајао је још два дана, да би 14. септембра мене позвали у Гестапо и заиста ме ухапсили, при чему је немачко посланство путем радија јавило: „У Београду је руски генерал Скородумов формирао националну владу, формира армију и чак је поставио команданта флоте“. Из Берлина, где је у вези с тим настала пометња, радиом је стигла наредба: „Одмах ухапсити генерала, а владу и армију распустити; Гестапо да смени начелника штаба пуковника Кевиша и официре“. Розенберг је чак захтевао да ја будем обешен (ова сведочанства саопштили су ми у Гестапоу после хапшења).
Након мог хапшења официр Гестапоа Бок ноћу је дошао у стан начелника штаба Руског Корпуса генерала Штејфона и по наредби немачке команде одузео му је заповест пуковника Кевиша о формирању Корпуса. Но, под руководством генерала Штејфона ипак је настављено са формирањем Корпуса.
Тек захваљујући пуковнику Кевишу, тачније његовим везама са Хитлером, читава та провокација завршила се само сменом неколицине немачких официра и мојим тронедељним боравком у затвору. Двадесет првог дана од хапшења, гестаповци су ми саопштили да треба да потпишем изјаву, или ћу бити послат у концентрациони логор. Изјава је имала следећи садржај: „Ја, доле потписани начелник Бироа за заштиту интереса руске емиграције генерал Скородумов, дајем часну реч руског генерала да ћу ћутати и да ни једну реч нећу рећи о немачкој политици на Истоку“.

Поглавар Руске Заграничне Цркве митрополит Анастасије благосиља Руски Заштитни Корпус на борбу са бољшевизмом на страни немачке оружане силе, Београд, 1941. 

Поглавар Руске Заграничне Цркве митрополит Анастасије са генералом Борисом Штејфоном, Београд 1941.
Опште околности у првим данима формирања Корпуса биле су толико компликоване, да је човеку заиста био неопходан некакав натприродни осећај како би се човек у њима снашао. Немци су све време лагали на радију, у новинама и у разговорима, да је њихова команда променила своју политику на Истоку, и да они иду у крсташки поход против комуниста, а не против руског народа. Будући да сам по природи неповерљив човек, ја сам се критички односио према оваквим изјавама немачке пропаганде. Но, био сам у потпуности свестан да је емиграција дужна да буде у стању да заштити себе и своје породице од комуниста, те да ће рат, ако Немци заиста не промене своју освајачку политику на Истоку, бити изгубљен, и да ће бољшевици свеједно доћи у Србију, а онда излаза нема: овако или онако, руска емиграција мораће да узме оружје. Још у августу 1941. на банкету у Руском дому ја сам у присуству представника немачке команде отворено рекао: „Ако Немци пођу против бољшевика без руске емиграције, изгубиће рат, биће приморани да се повуку, уништиће и себе и руску емиграцију“. Ове речи запамтили су сви присутни на банкету, а ја сам био позван у Гестапо и добио упозорење: „Не треба да говориш све што мислиш“. Када су Немци, после првих победа на Истоку, на сваку кућу и трамвај у Београду написали слово „V“ (Викторија – Победа), неопрезно сам изјавио да ће Немци за две године морати да допишу још једно слово „V“ (у преводу: „тешко побеђенима“). А пошто сам био окружен немачким агентима који су пратили сваки мој корак, опет су ме позвали у Гестапо и упозорили да ћу, уколико допустим себи још један иступ против Немаца, бити смењен с места начелника Бироа и да ћу тешко пострадати. Након тога немачка команда је захтевала да са печата Бироа буде скинут руски грб (двоглави орао) и да буде замењен кукастим крстом, што сам ја категорички одбио.
У то тешко време помагала ми је невелика група руских патриота. Многим Србима, који су подржавали комунисте, нисам био по вољи, сматрали су ме фашистом и само су тражили погодну прилику за провокацију. Немци су били у међусобној завади: војнички кругови били су у сукобу са национал-социјалистичком партијом. Нажалост, ни сама руска емиграција није била јединствена. Њу су делом чинили истински руски родољуби који су били спремни да одбаце све, да узму оружје и крену у борбу против бољшевика; други део емиграције чинили су људи који су водили рачуна пре свега о сопственој кожи, који су закукали и масовно кренули из Србије да би се запослили у фабрикама у Немачкој. Они који нису отишли, чували су се бољшевика кријући се иза леђа припадника Руског Корпуса. Коначно, један невелики део емиграције – такозвани „леви“, или „совјетске патриоте“ – прокламовали су да се против бољшевика не треба борити, јер се интереси совјетских власти тобож подударају са интересима Русије. Ову совјетофилску групу предводила су два свештеника: протојереј И. Сокаљ и протојереј В. Некљудов. Они су држали митинге код цркве Свете Тројице (на Ташмајдану), наговарајући парохијане да не приступају Руском Корпусу и да се не боје комуниста, јер „бољшевика више нема, то су само Руси“. Оба ова свештеника прешла су касније на страну комуниста и када се совјетска армија приближила, многе своје парохијане наговорили су да остану у Београду, што су они који су им поверовали касније платили својим главама. Још један совјетофил био је Иља Толстој, унук Лава Толстоја, који ме је чак напао на улици, претећи како ће ме убити.
Припадници Руског корпуса на борбеном положају против титових партизана негде у Србији

Дакле, 12. септембра 1941. године у мукама је почео да се рађа Самостални Руски Корпус. Заповест о формирању Руског Корпуса изазвала је силно патриотско одушевљење и одзив у срцима руских патриота и свесних антибољшевика, који су похитали да ступе у редове Корпуса, како би се у будућности борили против љутог непријатеља Русије – интернационалног комунизма. Официри и војници, учесници Великог и грађанског рата, лекари, инжињери, трговци, школска омладина, власници великих предузећа и обични радници – оставивши своје породице и одбацивши све, похитали су да узму оружје. У Корпус су ушли сви, независно од политичких убеђења, без обзира на припадност овој или оној партији, религији или народности.
Првога дана формирања Корпуса из гардијске касарне изашао је руски вод, другога дана – чета, а трећег дана – батаљон. Тим темпом одвијало се формирање Корпуса. Руски Корпус био је одевен у униформе Царске армије, са белим добровољачким крстом на шлемовима. Још и пре но што је сасвим довршено формирање Првог пука Руског Корпуса, он је нанео разорни ударац „Совјетској Ужичкој републици“, и од тог тренутка отпочела је ликвидација свеопштег комунистичког устанка. Постепено, земља се донекле умирила. Последње жртве таласа убистава руских емиграната били су С. Кутенко, Константин Хољаро и Александар Нестеренко, припадници Руског Корпуса које су српски комунисти подло, с леђа убили на улицама Београда првих дана формирања корпуса. Али злочинци су обешени и убиства руских емиграната су престала.

Команда и главни стационар Руског корпуса у Београду у улици Незнаног јунака

У прво време након појаве Руског Корпуса долазило је до комичних ситуација, када су се српски комунисти сретали са Корпусом: какво је само било њихово изненађење када би сазнали да је то руски „Бели“ Корпус, а не совјети из Москве, које су они с нестрпљењем очекивали! Руски Корпус је током четири године водио тешку борбу са српским, хрватским, словеначким и руским комунистима, наносећи им тешке ударце, јер Немци нису имали искуства у вођењу партизанског рата са црквенима. Корпус је попуњен не само емигрантима који су живели у Србији, него и руским добровољцима из једанаест других европских земаља: Бугарске, Мађарске, Немачке, Грчке, Италије, Летоније, Пољске, Румуније, Француске, Хрватске и, на крају, Русије. При томе, редове Самосталног Руског Корпуса попуњавали су не само бели емигранти, него и добровољци који су долазили из редова бивших свјетских грађана, а такође и бивших совјетских ратних заробљеника. У фебруару 1944. године Корпус је формирао већ пети пук!

Припадници Руског корпуса, носиоци спомонеце Првог Кубанског похода - првопоходници

Један од командира Руског заштитног корпуса
 пуковник и козачки атаман Владимир Иванович Третјаков, носилац споменице Првог Кубанског похода
Историја ће оценити заслуге припадника Руског Корпуса, њихову оданост својој дужности, изузетну храброст и непомирљивост према бољшевицима. Од 1941. до 1943. године, док у Корпус нису стигли бивши заробљени црвеноармејци, ни један његов припадник није био заробљен! У периоду од 1944. до 1945. године – без обзира на то што су били слабо наоружани и што је просечан припадник корпуса био у средњој животној доби (у Корпусу су били људи старости од 17 до 70 година) – стари руски генерали и официри заједно са младићима храбро су ступали у борбу не више само са српским и хрватским партизанима, него и са регуларним јединицама Црвене армије и са југословенском комунистичком бригадом која је стигла из Москве.
Када је совјетска армија прешла границу Србије, батаљон Руског корпуса је у бици код Прахова разбио црвене, узео је заробљенике, запленио 9 тешких артиљеријских оруђа, 6 тешких минобацача, 32 моторна возила и 70 камиона. Други батаљон Руског Корпуса који је дејствовао у групи генерала Фишера, такође је заробио припаднике совјетске армије, као и 2 тешка артиљеријска оруђа, митраљезе и различит ратни материјал. У јесен 1944. године 3. батаљон под командом генерал-мајора Н. А. Петровског био је окружен совјетским тенковима и јуначки се борио са неупоредиво бројнијим непријатељским снагама. Но, није им пошло за руком да се пробију из обруча: практично читав батаљон изгинуо је јуначком смрћу. У исто време део Руског Корпуса био је потпуно окружен и у Чачку: са две стране напали су их Титови партизани, са треће – московска југословенска бригада, а са четврте – издајници четници који су се одвојили од јединица Драже Михајловића. Делови Руског Корпуса јуначки су одолевали, погинули су командир 4. пука пуковник В. А. Гескет и пуковник Ф. А. Думскиј. Изгубивши пет чета, делови Руског Корпуса уз велике губитке пробили су се кроз обруч и стигли преко непроходних босанских планина до Сарајева.
Без обзира на све те жртве Руског Корпуса, национал-социјалисти су нарушили услове које је потписао пуковник Кевиш: Корпус су најпре обезглавили, а касније су га преименовали у „Шуцкор“ (тј. нерегуларну милицију) и преобукли у немачке униформе. И уопште није послат на Источни фронт. За нас, руске емигранте, таква злоба од стране туђина није представљала ништа ново, јер је иза њих стајала сила, а из нас само право, на које се у XX веку нико не обазире.

Главнокомандујући Руским заштитним корпусом генерал мајор Борис Штејфон
Године 1943. Немци су покушали да ми предложе да поново станем на чело Руског Корпуса и да заузмем место његовог заповедника, али ја сам то категорички одбио и изјавио сам да ћу се у Корпус вратити само као обичан војник, и то када совјетска армија пређе границу Србије.
Руски Корпус, то је легендарна страница руске историје, и не само руске него и светске, јер пре тога није било случаја да после двадесет и више година емиграције, деца, очеви и дедови узму оружје како би наставили ону борбу коју су започели пре много година, још 1917.
Високо носећи руску тробојку кроз непроходне планине Србије и Босне, са свих страна окружен непријатељима, Руски Корпус је уз велике губитке и надљудске напоре, у храброј и самопожртвованој борби против комуниста, извукао не само своје породице, жене, децу и старце, него је спасао ЧИТАВУ руску емиграцију из Србије, ставивши јој на располагање своје ешалоне, без којих би она пропала, као што је пропала у свим осталим земљама Источне Европе.

Припадници Руског корпуса за време сахране свог саборца негде у Србији


Руски Корпус је читавом свету показао своју не само своју војничку одважност, него и политичку далековидост, јер је још 1941. године предвидео и схватио оно што су тек после рата почели да схватају државници у свету. За пораз нисмо криви ми. Нисмо ми погрешили, јер да смо погрешили, у Србији после рата не би било комунизма, а руска емиграција не би седела по избегличким логорима у Аустрији, Немачкој и Италији. За нас, руске емигранте, комунистичка власт је увек била и биће непријатељ број један. Зато је Руски Корпус – наставак херојске борбе Белих, коју смо започели 1918. године, само овога пута на територији Србије.               
Сваки руски патриота добро зна да Русију могу да спасу само Руси. Сви странци, ко год они били, увек ће следити пре свега своје, а не руске интересе. Они могу да буду само сарадници по нужди, али ни у ком случају спаситељи Русије.
Двадесет пет хиљада руских емиграната у Србији никако нису били дужни да себе приносе на жртву, и да умиру без борбе и супротстављања, ради победе Стаљина и Рузвелта, као ни ради победе Хитлера и Мусолинија. Руски емигранти могли су и били су дужни да се боре, да ризикују свој живот и да приносе себе на жртву само за победу Националне Русије над комунизмом који ју је поробио!

Август 1948. 


СЛАВА АНТИКОМУНИСТИЧКИМ БОРЦИМА 
РУСКОГ КОРПУСА У СРБИЈИ!
ПАМЈАТ ЧУВАМО, ДЕЛО НАСТАВЉАМО!

2 коментара:

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.