четвртак, 20. децембар 2018.

Четничка организација Косте Пећанца у Окупираној Србији



Познато је, да је четничка организација Косте Пећанца, током окупације Србије, играла видну и важну улогу, али се врло мало зна о позадини многих политичких делатности, да се ова велика и моћна војничка организација, у једном врло важном и судбоносном тренутку придобије. 
Током месеца јула, августа и септембра 1941 године, за све факторе који су у том времену деловали у окупираној Србији, ова организација није била само „језичак на ваги", већ је она претстављала резерву највеће снаге — за успех или неуспех — било Михајловића, било комуниста, било Недића.

Четничка организација Косте Пећанца била је створена између два рата, имајући за оенову и традицију српско македонско четништво, са циљем да васпитава нове генерације у љубави и пожртвовању за Отаџбину, како би овој послужила у одлучним и тешким часовима. Иако је држава ову организацију издашно помагала, може се рећи да је ова била препуштена својим члановима, међу којима је интелектуалаца било врло мало, док су гро чинили честити и опробани патриоти — али незнатни и „мали" људи. 
У почетку, тим четништвом ако нису руководили, имали су бар великог утицаја у њему старији официри - четници и други школовани људи: пуковник Алимпије Марјановић, генерал Мића Михајловић, Жика Рафајловић, адвокат Димитријевић (војвода Дуле), Блашко Михаиловић, Толе Костић, Душан Илић и други, док се временом њихов утицај и интересовање смањивало, тако да су пред сам рат у организацији главну улогу имали Коста Пећанац и Илија Трифуновић Бирчанин.
 
Бирчанин је био на челу Народне Одбране, седео у Београду и, имајући четничко удружење за собом, тежио је да као екепонент овога уђе у политику и има утицаја у њој. Опредељујући се за 27 Март, и учествујући активно у пучу, он се, по слому државе, склонио у Далмацију, где је у Сплиту био један од организатора и вођа тамошњег устанка, без икаквог доцнијег утицаја на прилике у Србији. Коста Пећанац, истакнути четнички војвода од 1904 до 1912 године, и резервни поручник
II Пешад. пука у свима ратовима од 1912 до 1918 године, остао је на територији Србије, и својом популарном и чистом прошлошћу — иако скоро неписмени сељак — по сили тадашњих прилика, постао стварни вођа целокупног четничког удружења, нарочито оног дела који је у Србији постојао, имајући утицаја и веза и са четницима у Војводини, Босни и Црној Гори.
По слому државе, четници Косте Пећанца били су демобилисани и распуштени својим кућама, али са тесним везама између четника и реонских војвода, и ових са Костом Пећанцем, кога су сви признавали за старешину и чија су наређења ишчекивали. На територији Србије било је у то време више десетина хиљада четника који су признавали команду Косте Пећанца. На самом четничком Сабору на Букуљи, о чему ћемо доцније говорити, само присутни четнички делегати претстављали су скоро 20.000 четника. Њихова организвоаност и наоружање, нарочито снабдевање, били су врло оскудни и скромни, али четници су у тај мах, и за ту прилику, нарочито по својој готовости да у борбу пођу, били огромни потенцијал, који би по свом броју и по својој готовости за борбу, био сигурна превага оној страни за коју би се определио.
Дража Михајловић, дошавши на Равну Гору, одмах је настао да дође у везу како са појединим реонским војводама, па и са самим Костом Пећанцем, коме је одмах отпочео да шаље своје емисаре и да га позива на заједничку борбу противу окупатора. Дража је имао извесних успеха у придобијању појединих војвода, који су у Дражи гледали ђенералштабног пуковника, који је, по њиховим схватањима, морао радити по неком вишем наређењу и плану, па су сматрали да је њихова патриотска дужност да се овоме потпуно ставе на расположење. Међутим, Коста Пећанац, поучен искуством из Топличког устанка, од првога дана одлучно је одбијао да се Дражи придружи, па је и својим четничким војводама издао наређење да овом не прилазе, да буду у приправности, али да никако не улазе у никакву акцију без његовог наређења. Тако је највећи део четничке организације одбио да се придружи Дражином језгру на Равној Гори, остајући послушан једино Пећанцу.
Поред Драже, у планинама Србије појавио се и генерал Љуба Новаковић, који је такође желео да придобије четничку организацију, и да јој се на чело стави, али због описаног Пећанчевог држања, може се рећи да ни он није имао никаквог успеха.
Да би се разумело овакво Пећанчево држање према Дражи и генералу Новаковићу, потребно је знати његово искуство из Топличког Устанака 1917 године, који је, према наређењу, подигао Коста Пећанац, и који је био фаталан за народ тог краја.
Он је био за свако жртвовање, ако је изглед на успех осигуран, али одлучно противу сваког покушаја који би личио на Топлички Устанак. Свима је постављао питање: „Можемо ли ми, данас, да тучемо Немце? Ако ми кажеш да можемо, одмах ћу бити за Устанак, али тек кад ми докажеш да то можемо да учинимо. Али, ако ми ти сам кажеш да не можемо, онда ме немој терати на Устанак"!
Тако је окупирана Србија дочекала 22 јуни, дан напада Немаца на Совјетски Савез, после кога су и сви наши комунисти по наређењу пошли у шуму са циљем стварања своје борбене снаге и подизања свога Устанка.
Почетком јула месеца 1941 скоро сва окупирана Србија нашла се у ужасном врењу. У том су тренутку само комунисти имали јасан, прецизан и одређен циљ: подизање устанка, којим ће они руководити. Све националне групе: Комесарска управа у Београду, Дража на Равној Гори, генерал Љуба Новаковић и четници Косте Пећанца — једино су увиђали страховите опасности пред којима се Србија и народ у њој налазе, али нису знали на који начин да се супротставе комунистима и немачким казненим експедицијама, које су Немци наговештавали, а за које је тад постојало уверење да су у стању ред и мир да одрже, макар и по цену безбројних жртава, пошто ће они (Немци) најмање те жртве да жале.
Када су комунисти свој Устанак отпочели, и Дража и генерал Љуба Новаковић поверовали су, да је дошао час акције, па су одмах Устанку пришли, у нади и жељи да се Устанку на чело ставе пошто њима, као људима од заната, једино принадлежи ова улога и овај положај. Тако су они, чак и против своје воље, повучени комунистима, загазили у акцију, те тако и комунистички Устанак „огрнули националним плаштом", не успевајући да команду над Устанком узму у своје руке. И докле су тако поступили један генерал и један ђенералштабни пуковник, дотле је бивши подофицир, четнички војвода и скоро неписмени сељак Коста Пећанац боље проценио интересе народа, и за тај моменат остао потпуно по страни.
Тада је настала утакмица између Комесарске управе у Београду, Драже, генерала Новаковића и комуниста — ко ће од њих пре Пећанчеве четнике привући на своју страну, и помоћу њиховом обезбедити превагу својој групи и својој политици, јер се радило о великом броју бораца, чији су и борбена моћ и утицај на народ у том часу врло велики били. Међу Пећанчевим четницима и војводама било је присталица и Комесарске управе и Равне Горе и генерала Новаковића и комуниста, па су ови покушавали да ову велику организацију сваки од њих привуче на своју страну. У тим тренутцима, Пећанац се показао као „човек врло јаке руке", успевајући скоро у потпуности да највећи део четника остане послушан његовој команди.
Када је комунистички Устанак, уз примомоћ Драже Михајловића, узео огромне размере, када су Западна Србија и Морава биле обухваћене пламеном устанка, коме су следовале немачке казнене експедиције изазивајући страховите жртве — Комесарска управа у Београду поднела је оставку, осећајући да је дошао моменат, да људи са више ауторитета и пред Немцима и у земљи прихвате ситуацију у своје руке, како би се од Немаца издејствовала већа права и више могућности да би се Устанак угушио и да би се уштеделе узалудне и непотребне жртве.
У том тренутку било је неопходно да се од Немаца издејствује пристанак, да у Београду буде образована Српска влада, која би имала ауторитет и све могућности да сопственим, српским снагама, угуши устанак — како тај посао не би вршили Немци, не питајући по којој ће цени успоставити ред и мир у побуњеној Србији.
Тада је иступио на сцену Димитрије Љотић. Његова је идеја била влада Милана Недића, пошто је он био једина могућност и ауторитет, да се са најмање жртава успостави ред и мир и спасе Србија.
Радећи на стварању Недићеве владе, Љотић је одмах предузео кораке, да будућем Претседнику владе обезбеди поред осталог и потпуну подршку четничке организације Косте Пећанца. У ту сврху, он је 12 августа 1941 године послао једну групу својих људи, под вођством Зорана Вуковића, који је преко своје породице имао везе са Топлицом и Костом Пећанцем, у штаб овога, са јасним и прецизним инструкцијама: да Пећанца обавести о ситуацији, о тешкоћама у којима се Србија налази, о страхотама које је очекују и о потреби да се четничка организација у потпуности стави на расположење Влади Народног спаса у Београду, када ова буде образована.
Вуковић је пошао на овај пут у Топлицу у друштву са четничким војводом Блашком Михајловићем, који је био у добрим односима како са Пећанцем, тако и са Вуковићем, а који је у свему одобравао напред изложени план Љотића. Они су стигли на планину Соколовицу, која се налази између Прокупља и Куршумлије, где је био Коста Пећанац са својим штабом и великим бројем четника. Разговори су трајали целу недељу дана и завршени су потпуним разумевањем и споразумом. Пећанац је обећао да ће целокупну своју организацију потчинити влади у Београду, да ће лично са Вуковићем поћи у Београд ради регулисаша детаља, да ће одмах издати наређење да се делегати свих четника искупе на планини Букуљи 28 августа, како би их он обавестио о донетим одлукама и на тај начин добио њихово одобрење тих одлука.
Пећанац је уз то изложио Вуковићу, да четничка организација, поред своје велике солидности и оданости његовој команди и наређењима, није без извесних слабости, пошто и међу његовим четницима има инфилтрираних комуниста, који настоје да организацију било приведу партизанима, било да је расточе и учине некорисном националној ствари. У ту сврху, Пећанац је предложио Вуковићу да се четничка команда реорганизује, да се у сваку чету уведу неколицина свесних антикомуниста интелектуалаца, који ће преузети на себе васпитну и идеолошку обраду четника, пошто је то једини начин у револуцији да се изграде свесни борци противу комунизма. А да би све то било стварно спроведено у живот, Пећанац је написао наредбу и издао Вуковићу декрет којим га поставља за свог помоћника.
Завршивши све ове послове, Пећанац са неколико својих четника, војвода Блашко Михајловић и Вуковић са својом пратњом, кренули су заједно за Аранђеловац, како би учествовали на четничком Сабору на Букуљи. На том путу, у Прокупљу, били су ухапшени од Немаца и мало је фалило да страдају. Ослободио их је један немачки официр који је за ову прилику долетео специјалним авионом из Београда.
 
Састанак четничких делегата био је заказан за 28 август на планини Букуљи. На састанак је дошло преко 300 делегата. Поред Пећанца, Вуковића и Блашка Михајловића, састанку су присуствовали и званични посматрачи Немаца, као и известан број функционера Комесарске управе, (која је била у оставци), а које су упутили на састанак Милан Аћимовић и Драги Јовановић.
Присуство 300 четничких делегата на овом састанку, који су претстављали преко 20.000 четника, импресионирало је немачке посматраче, а нарочито их је импресионирала њихова једногласна одлука да у свему прихватају став Пећанчев, да се целокупна четничка организација стави под команду будуће Српске владе у Београду, спремни да свако наређење владе одмах у дело спроведу. Ова једнодушност четника на састанку на Букуљи, у очима Немаца, давала је будућој влади ауторитет и велике могућности рада, будући да су делегати четника у ствари претстављали огромну већину народа у окупираној Србији. Другог дана састанка, 29 августа, већ је почела да кружи вест међу делегатима, да се генерал Милан Недић примио да образује нову владу, па је та вест примљена са одушевљешем, јер су сви делегати изражавали своје уверење да је генерал Недић једини и највећи ауторитет, за којим ће поћи цео народ у Србији. Када је ова вест трећега дана састанка потврђена, сви су учесници на овом састанку поверовали, да нам се, поред све несреће у којој смо се тада налазили, кроз Недића судбина осмехује, да нам судбина може чак и наклоњена бити, да још није све изгубљено.


"И када ме убију, јер знам да нећу умрети у постељи, ја ћу опет устати да браним свој српски народ." Коста Пећанац при последњем сусрету са Станиславом Краковом

Али састанак на Букуљи показао је исто тако и многе слабости четника и опасности којима су они изложени, а о којима је још на Соколовици Пећанац говорио Вуковићу. На овај састанак дошло је такође и неколико делегата за које се знало да су свесни или несвесни комунистички агенти. Разуме се, да на овом састанку они нису мировали, већ су настојали било да осујете намеру Пећанчеву да се у свему определи за владу у Београду, било, а ако у овоме не успу, да изазову инциденте који ће цео дотадашњи рад компромитовати. Када су видели да нису у стању да већину четничких делегата за себе придобију, они су, још ту на Букуљи, поставили неколико заседа, које су требале да побију неколико Немаца, што би ове уверило у нелојалност четника и у немогућност сарадње са њима. Трудом самих четника, ове су комунистичке заседе на време откривене и ова њихова намера у потпуности је осујећена.
Дошавши у Београд, Пећанац је изложио Љотићу своју решеност у име целе четничке организације, да се у потпуности стави у службу Српске владе и генерала Недића, што је и састанак на Букуљи у свему и у потпуности одобрио. Та је ствар била решена, и по Пећанцу, то је било најбоље и једино могуће решење., што је и састанак на Букуљи у свему и у потпуности одобрио. Та је ствар била решена, и по Пећанцу, то је било најбоље и једино могуће решење. Међутим, поред ових добро постигнутих решења, Пећанац је изнео Љотићу и своја велика страховања: прво, четници могу да буду сјајни борци и у овом тренутку да буду од највеће користи и помоћи српском народу, ако би се код њих завела васпитна служба, која би их учинила одбојним према комунизму, и друго, оваква четничка организација може да буде врло солидна и сјајно да послужи својој сврси, под условом да наши утицајни људи не роваре међу четницима и не растачу саму организацију. Због тога, он је одлучио: да у сваку своју чету уведе по неколико младића свесних антикомуниста који би водили ту васпитну службу, па пошто других младића антикомуниста нема сем Збораша, то је он одлучио да умоли Љотића да му ове младе људе да. А да би се извршила потребна реорганизација четника, па се и гореизложено у свему остварило, Пећанац је саопштио Љотићу да је Зорана Вуковића поставио за свог помоћника и да му је декрет већ о томе издао. Што се тиче друге опасности, њему су већ од Аранђеловца до Београда, па и овде у Београду, прилазили поједини емисари министра Аћимовића или Драгог Јовановића, нудили му велике суме новаца и тражили да он управља организацијом, не по својој глави, већ по њиховим сугестијама. Пећанац је ово одлучно одбио, али је осетио сву опасност за организацију од оваквог рада, утолико пре што је осетио да га ови људи неће оставити на миру. Због свега тога, Пећанац је молио Љотића да га у првој ствари помогне својом сагласношћу, а по другој да се заузме код генерала Недића, да се од његове организације одбију, поред злонамерних, и слични добронамерни.
Љотић је морао да убеђује Пећанца у потребу, да се за све обрати генералу Недићу, да се једино Недићу обраћа, и да у свему и за све слуша само и једино Недића. „Ми смо Недића преклињали да се прими ове најтеже дужности и одговорности, па кад је он то учинио, ми морамо сви и да га слушамо, и да га поштујемо и да му одани будемо. Само он може да одлучује, и нико више. И како год он нареди, ми сви морамо да извршујемо".
Тако је остало да Пећанац обавести о свему Недића, што је он, пред Љотићем и Вуковићем, и учинио.
Од првог дана своје владе, Недић је био на великој муци. Он је желео да сви његови сарадници имају једну јединствену политику служења српском народу, јер уколико политика свих сарадника буде јединствена и сложна, она би могла имати више изгледа пред Немцима да буде прихваћена, па самим тим и корисна српском народу. Међутим, многи Недићеви сарадници: Милан Аћимовић, Таса Динић, Велибор Јонић, Драги Јовановић и други, можда и најдобронамерније, имали су сваки од њих своју личну политику... и своје личне везе са Немцима, тако да су многе намере Недићеве врло често било осујећиване тим српским одвојеним мишљењима и ставовима. Поједини од ових људи, сматрали су за нарочиту своју дужност да осујете по сваку цену утицај Димитрија Љотића, па су у том циљу прибегавали оптужбама и интригама код водећих Немаца у Београду, не питајући да ли је то у том тренутку интерес, или је то против интереса народног. Та је акција била нарочито врло жива одмах по доласку генерала Недића на власт, јер се знало да је овај са Љотићем у врло добрим и присним односима.
Саслушавши Пећанчево излагање, Недић је био на великој муци. С једне стране, он је увиђао оправданост Пећанчевог тражења да се редови четника попуне младим интелектуалцима, провереним антикомунистичким борцима, док је с друге стране знао расположење појединих утицајних људи противу Љотића, па је предосећао каквим би се тешкоћама изложио још на почетку своје владе, кад би то усвојио. Зато је Пећанцу, пред Љотићем и Вуковићем, одмах саопштио: да је њему главно да има једнодушну владу и земљу за собом, да ће то његов брат Мита најбоље схватити и разумети, па да се чак ни наљутити и увредити неће. Он: због тога не жели да збораши постану четници, нити сматра, из истих разлога, да је добро да Зоран Вуковић буде помоћник Пећанчев, јер би то све заједно сигурно допринело солидности и борбености четничке ортанизације, што је врло важно, али би нанело штету једнодушности владе, што је данас у овим тренутцима још важније. А активни официри, који ће по његовом наређењу ступити код Пећанца, исто тако, ако не и боље, допринеће да четници буду солидни! као организација, а добри као борци, рекао је Недић.
Тако је Пећанац је изложио Љотићу своју решеност у име целе четничке организације, да се у потпуности стави у службу Српске владе и генерала Недића, што је и састанак на Букуљи у свему и у потпуности одобрио. Та је ствар била решена, и по Пећанцу, то је било најбоље и једино могуће решење.. Зоран Вуковић је поцепао свој декрет помоћника Пећанчевог, престајући да одржава везе са четницима, да му се не би пребацила нелојалност према Недићу и врбовање четника за Збор и Љотића.
Док су Збор и Вуковић овако лојално поступили, многи; други наставили су своју акцију врбовања и четника за Равну Гору, чиме су допринели и слабљењу саме четничке организације и осипању њених дотле врло чврстих редова. Тиме се може објаснити и релативно мали допринос четника у угушивању комунистичког устанка током 1941 године, доцнија хапшења и разоружавања појединих чета од стране Немаца, и растурање готово целе организације током 1942 и 1943 године, када је највећи део четника прешао у Српску Стражу. Све ово може да објасни и трагичну смрт Косте Пећанца од српске и братске руке. Смрт једног старог и заслуженог човека, који је цео свој век провео у служби Отаџбини, па, најзад, дочекао да буде заклан од опскурних и врло сумњивих патриота који се ни као људи ни као јунаци ни као Срби никад не би могли с њиме мерити и равнати.
Јаков В. ЉОТИЋ
Преузето из књиге ЗАПИСИ ИЗ ДОБРОВОЉАЧКЕ БОРБЕ, свеска V, Минхен 1959.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.