МЕЂУНАРОДНИ СИМБОЛ ОТПОРА

Професор Куза је одлучио да се скуп одржи у недељу, 4. марта 1923, у Јашију.

Позвао ме је на вечеру. Ту се потегло питање назива нове организације. Капетан Лефтер је рекао: Странка народне одбране, као у Француској. Ја сам се сложио. Професор Куза је додао: „Не странка, него савез – Савез хришћанске народне одбране“. Тако смо је и назвали.

Затим сам послао телеграм у Черновце, Букурешт и Клуж са истом поруком: „Венчање у Јашију 4. марта“.

Након тога сам се посветио сређивању најситнијих детаља око припреме тог скупа. Професор Куза је у договору са професором Шумулеануом и мојим оцем одредио распоред скупа: у Саборној цркви – молитва; на Универзитету – одавање почасти Симиону Барнуцију и Г. Марзеску; у дворани Бежан – јавно задење.

Одштампани су плакати који најављују велики народни скуп. Вест о великом румунском скупу у Јашију, који је за циљ имао оснивање једне борбене организације, муњевитом брзином се проширила међу студентима четири унивезитета, а затим и међу Румунима у целини.

Трећег марта увече у град су почели да пристижу пуни возови људи на челу са њиховим вођама, који су донели заставе.

До јутра су стигле четрдесет и две групе са четрдесет и две заставе. Заставе су биле црне – знак жалости; у средини су имале бели круг, који је симболисао нашу наду окружену тамом коју морамо да победимо; у средини белог круга налазио се кукасти крст, симбол антисемитског покрета у целом свету; и свуда око заставе биле су боје румунске тробојке – црвена, жута и плава. Професор Куза је одобрио изглед ових застава још док је био у Букурешту. Ми смо их умотали у новине и кренули у Саборну цркву, где је одржана Света литургија у присуству више од десет хиљада људи.

Све заставе су размотане пред олтаром у тренутку када је требало да се освештавају. Када су освештане, требало је да прођу кроз целу земљу и представљају право утврђење румунског духа, који се око њих окупља. Ове заставе, које су послате у сваки округ Румуније, деловале су као средство окупљања и удруживања оних који деле слична мишљења и осећања. Њиховим узвишеним благословом, импресивним симболизмом и њиховом поставком у сваком округу, решен је велики проблем организовања и усмеравања народа.

Хиљаде људи са размотаним заставама формирало је литију од Саборне цркве, преко Трга уједињења, улицама Лапушнеану и Карол, према Универзитету. Тамо су, у духу поклоњења и дубоког поштовања, постављени венци за Михаила Когалнићеануа, Симиона Барнуција и Георгија Марзескуа, од којих је овај последњи бранио 7. члан Устава из 1879. године, а његов је син, међутим, министар у либералној влади – Георгије Марзеску, бранилац Јевреја.

У амфитеатру Универзитета је потписан документ о оснивању „Савеза хришћанске народне одбране“. Тог поподнева у дворани Бежан одржано је и јавно заседање Савеза, којим је председавао генерал Јон Тарноши. Многи који нису могли да се сместе у сали, стајали су на улици. Професор Куза је проглашен за председника Савеза хришћанске народне одбране на велико одушевљење свих присутних. На заседању су говорили: Тудосе Попеску, Прелипћеану, Александар Вентоник, Донча Манеа, Новичи, Шофрон Робота. Међу њима сам био и ја. На крају, након што су прочитани предлози, професор Куза је у завршном обраћању мени поверио једну мисију, говорећи: Организацију СХНО за целу земљу поверавам младом правнику К. З. Кодреануу“.

Затим је именовао окружне вође. Све се завршило у савршеном реду и са великим одушевљењем.

Одломак из књиге „Мојим легионарима“, Корнелије Зелеа Кодреану, поглавље: „4. март 1923“ (стр. 87-89), Србска акција, Београд, 2019.

Повезани текстови: Николае Паулеску и Љотић и Кодреану